Kada biste čuli za ime Dragomir Stanojević, sem filmadžija, ne verujem da bi neko znao o kome je reč. Ali kada kažete Bata Kameni, to je već druga priča koju i donosimo.

Čovek bez koga Beograd ne bi bio Beograd, a filmska industrija bi bila uskraćena za pogibeljne i opasne scnene koje su izazivale jezu kod bioskopske publike širom tadašnje zemlje Jugoslavije, al i Evrope i ostatka sveta. Jednom rečju - pionir.

Pionir

Moda sredine prošlog veka podrazumevala je i posebno obilkovanje kose, a kod muškraca je to bila "tarzanka". I šta mislite ko je prvi "prošetao tarzanku" beogradskim ulicama? Uz to, pod uticajem svega onoga što je sa sobom doneo trend Tarzana, i prve kupaće gaćice u šarama leoparda? Verujem da pretpostavljate, Bata Kameni.

Kada kažemo pionir, ne mislimo ni na tarzanku ni na kupaće gaćice u dezenu leoparda. Pre svega, reč je o filmskoj karijeri Kamenog. Najznačajniji kaskader u sveukupnoj istoriji "sedme umetnosti" ovih krajeva, pa i malo više.

U njegovom CV-u upisano je više od 500 filmova, u kojima je skakao u vratolomnim scenama, goreo u nimalo manje opasnim, prevrtao se i sudarao u automobilima, padao s konja, skakao sa svih mogućih i nemogućih visina i objekata, umirao kada je scenarij to zahtevao i to ne jednom – hiljadu puta! A o tučama, pesničenjima i šamaranjima i da ne govorimo.

Delio je kadar sa mnogima, pa je gotovo lakše nabrojati sa kojim glumcem nije igrao, nego suprotno. I sa domaćim akterima Jugoslavije, ali i mnogim svetskim filmskim starovima kao što su Klint Istvud, legendarni Li Marvin, Kirk Daglas, Džon Hjuston, Ričard Barton, Andželika Hjuston, Savina Geršak, Entoni Edvards i mnogim drugim koji imaju svoju zvezdu na holivudskom Bulevaru slavnih.

I ne treba zaboraviti, Dragomir Stanojević je bio ne samo kaskader, već i značajan epizodni glumac.

Kako je šegrt za automobile postao kaskader?

Bata Kameni rođen je ratne 1941. godine u Lozoviku. U Beogradu završava osnovnu školu i šegrtuje kao autoelektričar. Nadimak Bata nadenule su mu njegove sestre, a Kameni je kao golobradi momak dobio na beogradskom asfaltu.

Snažan i spretan na nagovor nastavnika bavi se atletikom, a kako je to bio "običaj" tih poratnih pedesetih godina, trenira i boks. Beše to vreme kada su se "nesporazumi" rešavali golim pesnicama, u fer tučama, a kažu da je Bata bio momak sa velikim srcem, žestok sa čekićem umesto pesnicima, jednom rečju - Kameni. Te tuče, ma kako sada grubo zvučalo, bile su često zbog devojaka, ili onako – da se vidi ko je jači, posle kojih se obavezno zajedno išlo na piće "pomirenja", da ne ostane neka zla krv među onima koji su ukrstili pesnice u tuču.

Sada već sa reputacijom heroja ulice, te 1962. godine kada su u Jugoslaviju došli svetski sineasti da kroz koprodukciju snimaju filmski spektakl "Dugi brodovi", na oglas za kaskadere javio se i Bata. To je bio početak kaskaderske karijere Bate Kamenog, a prestonica SFRJ sa Avala filmom "pretila" je tada da  postane svetski centar sedme umetnosti.

Ipak, postoji nedomuca kod tog prvog filma Kamenog. Naime, u isto vreme u Beogradu je sniman i film "Čovek zver", pa kažu da je i u njemu Dragomir izvodio vratolone scene. Elem, bilo kako bilo, Beograd je ugostio Sidnija Poatjea, Ričarda Vidmarka i druge asove filmskog svetskog džet seta, koji su se po prvi put susreli sa našim momcima.

Kasnije je pričao da je odlučujuća uloga ipak bila ona u "Brodovima", gde je bio jedan od naših momaka koji su dobili ulogu Vikinga. Pošto su Vikinzi plavokosi, preko noći su kaskaderi i statisti postali plavušani. U to vreme ofarbana plava kosa izazivala je, blago rečeno, čuđenje i razne komentare građana na ulici, pa čak i dobacivanja. I milicija je četo legitimisala plavušane sa obaveznim pitanjem - zašto su ofarbani?

Sećao se u kasnijim intervjuima Bata, da su vremenom problemi sa kojima su se susretali bili sve brojniji, da su producenti napisali neku vrstu potvrde da su plavokosi "Vikinzi" deo filmske ekipe. Kada je i Bata na kraju i sam dobio potvrdu produkcije, često je u šali govorio da je "dobio dozvolu za plavo".


Nastaviće se...