Među vekovima koje je svojom moći ispunilo Rimsko carstvo smenilo se mnogo vladara od kojih neke pamtimo zbog njihove izuzetne mudrosti i sposobnosti, neke zbog surovosti ili lakomosti. Jedna od njih bio je Jovijan, sin seljaka Varonijana i - rođeni Beograđanin.

Period između 235. i 284. godine je u istoriji Rimskog carstva danas poznat kao "kriza trećeg veka". Imperiji su pretili napadi spolja i nemiri i neslaganja iznutra, a nestabilnost je potrajala i kroz prve decenije četvrtog veka. Upravo je ovih godina negde u Singidunumu rođen dečak po imenu Flavije Jovijan, čija porodica nije mogla ni da nasluti da će kroz četvrt veka postati car najvećeg carstva na planeti.

Varonijan, Jovijanov otac, služio je vojsku kao i svaki časni građanin Carstva i u tome se odlično pokazao, probivši se od običnog legionara do zapovednika. Dobar ugled pred carem i ostatkom vojske utabao je stazu njegovom sinu ka vrhovima legijske hijerarhije, kako bi u nekom trenutku Jovijan postao stalna pratnja tadašnjeg cara Konstancija II. Nakon njegove iznenadne smrti, vlast preuzima Julijan koji će postati poznat kao Julijan Filozof među neoplatoničarima, a Julijan Otpadnik među hrišćanima. Pod njegovom vlašću Jovijan je postao zapovednik garde, što znaći da je učestvoao u učestalim borbama za Persijancima koje su u datom periodu stavljale budućnost carstva pod znak pitanja. Jedna od njih se završila kobno po cara. Nakon što je teško ranjen, Julijan umire juna 363. godine, samo dve godine nakon što je dobio titulu cezara.

Međutim - vest o smrti cara nije otišla daleko. Tek što je napustio ovaj svet, među oficirima je počelo da se špekuliše o biranju naslednika. Kako neki hroničari navode, u vojnim redovima je postojao i trač da će Julijan ipak ozdraviti, a pojedinci, ili čitave legije koje su mu bile privržene su se nadale ovakvom ishodu. Zato nije previše teško poverovati u priču koja sledi.

Foto: Wikipedia - Carski novčić Flavija Jovijana

Pogrešni car

U nemilom trenutku rismka vojska je bila duboko u Persiji, okružena vakovnim neprijateljem, sa sve manjim zalihama hrane i pića. Novog cara je trebalo izabrati po hitnom postupku, sa raspoloživim prisutnim ljudstvom. Najpre je velika dužnost i čast ponuđena izvesnom Salutiju, koji je bio "suviše star" da bi prihvatio takvu odgovornost. Zato se improvizovani senat okrenuo sledećem na listi, relativno mladom, snažnom i odanom, ali jedva obrazovanom vojniku i zapovedniku - Jovijanu Flaviju iz Singidunuma. Ogrnut mu je carski plašt, a oni koji su ga odabrali počeli su da skandiraju njegovo ime. Izuzetno velik plašt, jer je Jovijan bio vanredno visok za svoje vreme i sredinu. Priča kaže da većina vojske nije ni znala o čemu se radi, te je zbog sličnosti imena permutovala Jovijana za Julijana - i poverovala da je ranjeni car ozdravio. Tako je 26. juna 363. godine - nesporazumom ili ne - ovaj momak postao novi vladar Rimskog carstva.

Njegova, kako će se kasnije ispostaviti, kratka vladavina počela je veoma turbulentno. Mogla se meriti u satima kada su njegove trupe doživele novi udar persijskih snaga predvođen umalo nepobedivim ratnim slonovima. Novi car je naložio povlačenje uz levu obradu Tigra, koje je uspelo tako što je sprovedena noćna operacija tokom koje su Rimljani preplivali reku i porazili neprijateljsku vojsku, koja je nespremno dočekala napad na drugoj strani Tigra. Nastavili su put kući, sve gladniji i bolesniji dok ih je svako malo presretala persijska vojska koju su uvek uspeli da odbiju, što ih je međutim ostavljalo svaki put sve iscrpljenijima.

Teški uslovi navode mladog cara da pristane na "mirovni sporazum" koji je ponudio persijski vladar Šapur II. Koliko god "mir" uvek zvučao dobro, ovog puta su njegovi uslovi ostavili Rimljane rezigniranim, čak očajnim: umesto rata, morali su da se odreknu pet svojih provincija i dva pogranična grada - Sinagre i Nisibisa. Možda najgore od svega, uslov sporazuma bio je raskidanje saveza sa odanim i važnim saveznikom, jermenskim kraljem Aršakom. Svi uslovi važili su u naredne tri decenije. Za jermenskog kralja to je značilo skoro pa smrt - Šapur II ga je oslepeo a zatim proterao u izgnanstvo. Rimska vojska se vraćala kući dugo i pritom pojela većinu svojih konja, a njihov prtljag i oružje odbacila i ostavila za sobom.

Foto: Narodni muzej - Sarkofag iz IV veka pronađen u Singidunumu

Mir, Hrist i po koje piće

Pokušavajući da spasi sebe i svoje (prisutne) ljude, Jovijan je savršeno razumeo na kakve je nepovoljnosti pristao. Nazad u Rimu, čekao je besan narod koji je bio primoran da se u najboljem slučaju iseli iz svojih domova i gradova koji će ubrzo biti predani Persiji. Zato je car poslao ljude od poverenja da Carstvom prošire ulepšanu verziju događaja i samog dogovora sa Persijom. U najvećem broju slučajeva odabrao je da se ne suočava lično sa razjarenim stanovništvom već je u izgubljene gradove slao izaslanike, a lično nastavio put kući, ka Singidunumu. Ubrzo pristižu vesti da su neki od njih ubijeni, a formira se u grupa pobunjenika koja preti da poubija i ostale pristalice novog cara. Međutim, ostatak legija ostaje uz Jovijana.

Podatak koji smo izostavili jeste da je svež car istovremeno bio i svež otac. Štaviše, svog jednogodišnjeg sina Veronijana postavlja za naslednika u pokušaju da uspostavi dinastijski kult kako bi učvrstio svoj klimavi položaj na čelu države.

Već u februaru naredne godine njegovoj vladavini će doći kraj. I ne samo vladavini - Jovijan je pronađen mrtav jednog jutra u svom krebetu, što se pripisivalo "isparenjima" ili "neznanoj bolesti", iako je sva verovatnoća da je bio otrovan. Ipak, za tih osam meseci se osmelio na nelsućeno velike korake. Osim već naširoko opisanog "mira" sa Persijom, Jovijan se veoma potrudio da u Rim vrati hrišćanstvo koje je njegov prethodnik ukinuo. Pri inaguraciji je tražio da se oni koji su za njega glasali izjasne kao hrišćani, a već dva meseca kasnije je vratio obavezne dažbine crkvi a zabranio pojedine paganske običaje. Ipak, ostao je upamćen po politici koja je porpovedala versku toleranciju koja je izbegavala međusobne sukobe hrišćanskih sekti unutar carstva, zatim po svojoj sklonosti "piću i ženama" i, pre svega - miru sa Persijom koji su neki smatrali pogubnim, a neki neophodnim. Međutim, samo ovom prlikom - biramo da mislimo o Jovijanu kao rimskom imperatoru Beograđaninu.