Bojan Pečar bio je bas-gitarista jedne od najpoznatijih rokenrol grupa na području Jugoslavije. Nažalost, kao i gotovo svi članovi EKV-a, Bojana je zadesila teška životna sudbina. Ipak, do samog kraja krojio je neki svoj zvuk vozeći se na talasima muzike koju je toliko voleo.

Violinista sa bas gitarom

Bojan Pečar rođen je u Beogradu 22. marta 1960. godine. kao dete Slovenca i Srpkinje zbog čega se ceo život deklarisao kao Jugosloven. Još u osnovnoj školi pokazao je nadarenost za muziku pa je, paralelno sa osnovnom školom, pohađao i muzičku školu u kojoj je učio da svira violinu. Za sebe je u intervjuu za časopis „Ćao“ rekao: „Bila je to smešna slika, kad vidiš nejako dete s torbom na leđima, blokom za likovno pod miškom, kesom sa patikama i violinom.“

Srećom, voleo je violinu te mu nije bilo teško da se pomuči i kada je želeo da ide napolje da se igra. Ljubav prema žičanim instrumentima nije ga popuštala te je prešao da uči violu, a nešto kasnije i bas gitaru. Već u gimnazijskim danima, sa školskim drugom Enesom osnovao bend BG 5. Sa drugim mladim muzičarima izlazio je u Dom omladine.

U vreme kada je Pečar pohađao drugi razred gimnazije, BG 5 je dobio priliku da svira na manifestaciji Beogradsko leto. Iako je bend morao da sačeka „sitne sate“ kako bi nastupio, to im nije teško palo.

Ipak, ova grupa nije potrajala pa Pečar, sa svojom tadašnjom devojkom Mirom (ćerkom ondašnjeg predsednika SFRJ i pastorka čuvene Mire Stupice) osnovao Talas. Snimili su album „Perfektan dan za banana ribe“ koji je bio nadahnut Selindžerovim pisanjem. Istovremeno sa izlaskom ove ploče gradom je počela da se čuje muzika benda Katarina II. U početku su i oni, kao i sve grupe koje su tek bile u povoju, svirali na manje poznatim mestima utirući sebi put ka slavi. A onda su došli Bojan i Margita i sve se promenilo.

 

EKV se okuplja

U jednom trenutku Šarko akrobata se raspao, Milan Mladenović pitao je Bojana i Margitu da im se pridruže, a Vd je sa Milanom napustio Šarla i osnovao Katarinu II, a potom i EKV. U pozorištu Dadov imali su prvu probu i to je bilo to. Bili su uporni i vežbali. Stvarali. Iako su bili potpuno različitih karaktera i interesovanja, a još i vrlo mladi i, kao i svi mladi, isključivi i nefleksibilni, oni su funkcionisali. Svi su bili vrhunski muzičari  i note su ih ukrcavale u raketu koja ih je vodila pravo u duboki svemir. Kreativnost je bila lepak koji ih je držao. Bojan i Margita počeli su da se zabavljaju, ali ta veza nije dugo potrajala. Bojan je postao bivši čim je za bubanj benda seo Srđan Žika Todorović.

Sve do albuma Dum dum zajedno su se penjali u visine. Paradoksalno, zajedno su silazili i u pakao. Nije se nikada saznalo da li ga je ravno na dno povukla bivša devojka Mira koja je svoje potonuće odavno započela ili je Bojan ostao na svojim nogama sve do slave koja ih je pokosila dok su još stajali na nogama, a da to nisu ni primetili.

O koncertima i tome kako im muzika omogućava da se povežu i ostvare jednu neverovatnu energiju za magazin „Ćao“ Bojan Pečar jednom prilikom rekao je:

Kad smo imali koncert u Boru, i došli kasno u noć, mrtvi umorni, a sutradan nas je čekao put u Varaždin, pitali smo se kako ćemo da održimo koncert kada ne možemo ni na nogama da stojimo, a Davor, naš vozač koji sve te naše priče uredno sluša, primetio je: „Kod vas se to nikad nezna, i taj umor ne mora ništa loše da znači. Možda će danas biti bolje nego juče.“ I stvarno je tako. Znači; nas emocije povuku. Imali smo fenomenalan koncert a ja stvarno ne znam odakle smo izvukli toliko energije. Proteklih dana užasno smo se trošili. Kad bi, kojim slučajem, došla u našu svlačionicu, pred sam koncert, i videla tu neku atmosferu ti bi rekla: „Kako će oni, uopšte, da izađu da sviraju?“ A mi izađemo i sviramo!

 

Trbuhom za slobodom

Početkom rata u bivšoj Jugoslaviji Bojan odlazi u inostranstvo i, u nekom trenutku, prestaje da se javlja kolegama iz benda koji je morao da nastavi dalje bez njega. U Londonu je dosta slikao i, zajedno sa drugim muzičarima sa ovih prostora koje je vihor rata odneo u izgnanstvo, osnovao grupu Lost children.

Bojan Pečar svirao je i sa Dušanom Kojićem Kojom. Kruže priče da je sve to delovalo polusmisleno i da Bojan nikada nije uspeo da se ostvari. Svakako da slavu koju je postigao sa Ekatarinom Velikom nije mogao da uhvati, ma koliko da je pokušavao ili želeo. U Beograd je većinom stizala samo tišina, sem ako neko nije baš lično uspeo da se vidi sa Bojanom. Pa i tada, informacije su bile veoma šture.

A onda, 13. oktobra 1998. godine, stigla je vest da je Bojan Pečar otišao u legendu. Sa Milanom i Vdom preselio se na nebesku pozornicu. Kažu da je dobio infarkt dok je čekao metro.

Takođe, priča se i da je jednom prilikom, u Londonu, Bojan na sred ulice stao i povikao: “Znate li vi ko sam ja bio?“

Cela tragedija njegovog života stala je u ovu rečenicu. Zelenooki momak za kojim je uzdisala cela Jugoslavija i za kojeg je Margita nekom prilikom rekla da joj nije jasno zbog čega je Milan Mladenović seks simbol kada je Bojan „daleko veći macan“, doživeo je tragičnu sudbinu kao i većina članova Ekatarine.