Jovan Skerlić beše gost bremenitih vremena Majskog prevrata i Balkanskih ratova. Svetlost dana ugledao je nešto pre Berlinskog kongresa na kome će Srbija dobiti suverenitet, a Austrougarska pod svoju kontrolu staviti Bosnu i Hercegovinu.

Na drugoj strani, samo mesec dana nakon njegove smrti (u 37. godini života) u Sarajevu će biti izvršen atentat na Franca Ferinanda, a svoju ružnu glavu zatim će pokazati svi užasi Velikog rata čijim završetkom će nastati Jugoslavija. Time se obistinio Skerlićev san i ostvarila zamisao kojoj je, pored ostalih poznatih ličnosti, Skerlić bio idejni otac.

Svojim književnim ali, pre svega, političkim radom, Skerlić je snažno uticao na ondašnju omladinu. Ovome svedoči i činjenica da su Gavrilo Princip, Vladeta Bilbija i Đulaga Bukovac, pripadnici Mlade Bosne, na Skerlićevoj sahrani zajednički nosili venac sa natpisom: "Poslednji pozdrav od bosanske revolucionarne omladine".

Momak sa pedigreom

Jovan Skerlić je rođen 1877. godine kao sin popularnog Skerlića šeširdžije iz Vasine ulice i potomak Skerle-bimbaše, heroja iz Prvog srpskog ustanka. Njegov otac Miloš poreklom je bio iz okoline Nikšića u Crnoj Gori, a majka Persida, inače Dalmatinka poreklom, u Srbiju je došla iz mesta Pivnica, u blizini Pešte. Inače, Persida je bila bolešljiva žena pa je Jovan rano ostao bez majke.

Od malih nogu Skerlić je voleo da uči, a škola mu je, što se kaže – "išla od ruke". Gimnaziju u Beogradu završava 1895. godine, a potom i lingvističko-literarni odsek Filozofskog fakulteta 1899. Glavni predmet bio mu je francuski jezik s književnošću i teorija književnosti, a ljubav prema knjizi odvela ga je u Pariz i Lozanu gde je doktorirao 1901.

Zahvaljujući britkom umu, Jovan Skerlić je na sebe brzo privukao pažnju mnogih omladinaca. Satiričnim i lirskim pesmama koje je pisao i objavljivao u više listova socijalističke orijentacije, zračio smelošću i intelektom i pobrao sve simpatije publike.

U očima javnosti dodatno je porastao nakon odbijanja da se prihvati nasledstva posle smrti oca. Bio je zakleti protivnik svojine pa, iako se čaršija čudom čudila, Skerlić nije želeo da nasledstvo prepusti čak ni svojim voljenim sestrama Jovanki i Jeleni, koje je nizmerno voleo i koje su volele njega.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije - Proglas povodom objavljivanja "Istorije nove srpske književnosti"

Jovan Skerlić: Profesor, akademik i demokrata

Skerlićeva karijera bila je silovita. Njegov posao kao književnog kritičara, strogog, ali pravednog, dobro je poznata. Zapravo, on se smatra najboljim kritičarem i istoričarem književnosti u čitavoj srpskoj istoriji. Ipak, mnogi se slažu da je njegov politički rad bio čak i značajni.

Karijeru je počeo novembra 1899. na mestu profesora pripravnika Gimnazije Kralja Aleksandra I u Beogradu. Službe su se dalje ređale, pa 1905. godine postaje profesor istorije srpske književnosti na Univerzitetu, a pet godina kasnije i dopisni član Srpske kraljevske akademije.

Ugled koji je stekao baveći se obrazovnim i književnim radom povukao ga je u političke vode. Po svojim uverenjima, može se reći da je Skerlić bio levičar. Zastupao je ideju "slobode jedinki i društvenih klasa" i zalagao se za zaštitu "slabih i ugnjetenih naroda".

"Demokratija" – ovu reč redovno je pisao sa velikim "D" i pod njom podrazumevao solidarnost kao vezivno tkivo društva koje slabe čuva od tiranije jakih.

"Organizovati Demokratiju, napraviti od nje živu stvarnost, stvoriti svima mogućnosti za duhovni život, podići sve ljude do svesti i do slobode, naći oblik civilizacije bez robova i bez varvara, u kome će svi učestvovati i svi sarađivati, to je novi ideal, originalna tvorevina moderne ljudske savesti", piše Skerlić.

Priliku da svoje ideje iznese u Narodnoj skupštini Jovan Skerlić dobio je 1912. kao član Srpske radikalne stranke – u narodu tada poznate pod nazivom "moralna žandarmerija". I to je činio tokom naredne dve godine kao poslanik, porađajući ideju Jugoslovenstva.

"Za naše male narode ima svega dva puta: biti ili ne biti se, složiti se, sjediniti se, pa živeti i razvijati se, ili ostati rastrzan surovim, ubilačkim međusobnim borbama, provoditi dane u nominalnoj nezavisnosti i očekivati dan kada će se postati ili ruska gubernija ili austrijska provincija".

Na krilima ove ideje Skerlić će ostvariti kontakt sa omladincima željnih promena – od Principa do Andrića, i uživati njihovo poštovanje.

O njemu je Ivo Andrić, sećajući se svojih mladobosanskih dana, zapisao: "Pored kralja Petra, čije je ime bilo sinonim Srbije, malo se čije ime češće spominjalo od Skerlićeva".

Foto: staribeograd.com - Obeležavanje 1. maja na Slaviji 1912. godine

Protiv banko-kratije

Svoje poslednje dve godine života Jovan Skerlić je proveo na mestu narodnog poslanika. Sa skupštinske govornice grmeo je svojim čuvenim govorima. I danas se pamti onaj iz februara 1914. u kome se obrušio protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod.

“Za vreme rata (Balkansih) opazila su se dva velika nedruga našeg parlamentarizma: mešavina politike i poslova i nedovoljna kontrola parlamenta u stvarima spoljne politike. Činjenica je da smo u današnjem dobu dočekali pojavu: da državni ministri, državni savetnici, narodni poslanici, i zakonodavna i izvršna vlast, ulaze u posredne i neposredne poslove sa državom. Oni koji treba da štite državne interese ušli su u privatnu trgovinu sa državom. U zemljama gde parlamentarizam nije samo reč, u svima onim zemljama gde politički ljudi vode računa o svome radu — u svim tim zemljama zakonom je regulisano da ministri i poslanici ne smiju trgovati sa državom. Nigde na svetu, čak ni u Mađarskoj, koja je inače poznata svojom korupcijom, nigde nema da državni ministar može u isti mah biti plaćen član nekog društva ili zavoda koji stoji pod njegovom kontrolom. Nigde nema da državni savetnik može da rešava u administrativnim sporovima koje država ima sa kakvim privatnim nov­čanim društvima, u kome je on plaćeni član uprave. Nigde na svetu nema da su narodni poslanici u isti mah i državni liferanti i preduzimači. Javno mišljenje, moralni instinkt zemlje, počeo se buniti protiv toga, i to se pitanje mora i kod nas urediti kao i u celom svetu… Po našem Zakonu o državnom računovodstvu uskraćeno je pravo činovnicima financijske struke da budu članovi uprava pojedinih zavoda, a ministrima je ostavljeno pravo da mogu ostati članovi uprave banaka, čak i onih koje zaključuju zajmove sa državom. To su, gospodo, anomalije koje se ne mogu trpeti, ako se hoće da se očuva ugled parlamentarnog režima. To je pitanje političke higijene u našoj zemlji”, navodi Skerlić.

Dodajući da je "to očevidno i vrlo opasno zlo koje stalno raste i preti da se okrene u sistem", on nastavlja:

“Naš seljak prolazi danas kroz istu privrednu krizu, on živi u istoj materijalnoj nevolji kao i pre četrdeset godina. On je stradavao od zelenaša i kaišara. On i danas strada od zelenaša, ali preobraženih zelenaša. Stari zelenaš, kaišar starog kova, Vule Pupavac postao je predsednik kakve sumnjive banke u palanci. On je danas utoliko opasniji što je svoj prljavi rad pokrio zakonskom firmom. Ja vrlo dobro znam da u unutrašnjosti ima solidnih i poštenih zavoda, koji rade u granicama ne samo zakona, no i morala i koji daju novac po zakonski dozvoljenim interesima. Ali pored takvih zavoda, veliki je broj zavoda koji su u stvari razbojničke jazbine, gde se seljak pljačka do gole duše na sto raznih načina, od kojih se ne zna koji je gadniji i nemoralniji.

U izvesnim krajevima, naročito u Šumadiji, takvi zavodi vrše jednu hajdučiju.

Ima u Srbiji jedan proklet četvorougaonik koji graniči Aranđelovcem, Račom, Mladenovcem i Palankom. U tome četverougaoniku, u kome sede potomci onih koji su stvorili današnju Srbiju, postoji ekonomski feudalizam, robovanje prezaduženih seljaka palanačkim zelenaškim zavodima. Seljak radi za njih i on plaća poreze na zemlju sa koje oni dižu prihode.

Oni su ga zarobili ne samo ekonomski no i politički. Prezadužen seljak, menicama vezan, mora i da glasa za te pauke i pijavice koji su pre godinu dana oslobodili Staru Srbiju i Maćedoniju, sada, posle rata i isteka moratorijuma, pali su u ropstvo zelenaških banaka.

U našoj javnosti počeli su se dizati glasovi protiv te protokolisane hajdučije. Od strane državne vlasti učinjeni su, istina, neki koraci da se tome zlu stane na put, ali te mere ni izdaleka nisu dovoljne i od dejstva. Potrebne su odlučnije i radikalnije mere. Kontrola državnih vlasti mora biti jača i stroža. Valja pooštriti zakonske odredbe protiv zelenaštva”, zaključuje Skerlić.

Foto: Pavle Kaplanec - Spomenik Jovanu Skerliću na Kalemegdanu

Bezpoštedni radnik

Skerlić nije baš voleo da napušta svoju kuću u Jovanovoj 34, gde je živeo sa svojom suprugom Klarom. Tu će zapisati svoja najveća dela, izgubiti svoje prvo dete, malu Nevenu, i bespoštedno raditi, raditi, raditi.

Večito je sedeo za svojim radnim stolom i bdeo nad papirima. Geslo kojim se vodio bilo je: "Živeti — znači raditi!"

U sreću nije verovao. Radije se odavao pesimizmu. U pismu koje je uputio svojoj sestri on navodi:

“Čovek je na zemlji da radi, da stvara, a ne da bude srećan. Sreće nema.”

Kao ni za srećom, Skerlić nije jurio ni za dugim životom. Fizičkim aktivnostima se nije bavio, niti vodio računa o ishrani, premda je imao ozbiljnih problema sa pankreasom koji će na kraju postati fatalni.

Ovakav način života uzrokovao je njegovu preranu smrt 15. maja 1914. godine. Ipak, iako Skerlića više nije bilo, njegove ideje će nastaviti da žive.