Druga supruga Vojislava Ilića, Zorka, bila je kćer uglednog lekara u Gradskoj bolnici. Poput Tijane i Mileve, i ona je stanovala u Ilićevom susedstvu. Znala je, svakako, i da je Vojislav već bio oženjen, kao i da je sve češće, otkako ga je zadesila porodična tragedija, posećivao prestoničke kafane.

Za to vreme, Vojislav se nije prestajao uzdržavati ni od kritika na račun režima kralja Milana. Na to mu je i kralj „odgovorio“ u svom maniru: brže-bolje je stigao nalog da se pesnik udalji iz Srbije. Poeta je zbog toga umalo završio kao zapisničar u konzulatu u Solunu, ali se tamo do kraja kratko zadržao. Kako je Milan Obrenović abdicirao već nakon manje od mesec dana, Vojislav se u prestonicu vraća na mesto korektora u Državnoj štampariji.

Po drugi put će iz zemlje biti prognan još iste godine. Ovoga puta je u susednoj Rumuniji isprva bio učitelj u jednoj srpskoj školi, da bi potom nekoliko puta menjao službu – najpre u Monopolu duvana i soli, a kasnije u srpskom konzulatu u Prištini, gde je postavljen za pisara.

Šta je presudilo mladom izgnaniku?

U Prištini će Ilić ponovo sresti i svog političkog „sapatnika“. Na isto mesto bio je postavljen njegov dugogodišnji prijatelj i još jedan od „braće po peru“ Branislav Nušić. Ni sam ne štedeći oštrih reči protiv Obrenovićeve vlasti, Nušić je skončao na upražnjenoj poziciji u konzulatu nakon što je u Požarevcu iza rešetaka odslužio kaznu.

Vojislav Ilić je u to vreme, pak, počeo plaćati i danak porodičnim tragedijama, nesuđenim ljubavima, smicalicama od strane vlasti, a naposletku i neurednom boemskom životu. Do jeseni 1893. godine, tuberkuloza je uveliko načela i njegovo zdravlje. Iako već prilično iznuren od bolesti, iste godine mu stiže i poziv za vojnu vežbu.

Kao uposlenik u diplomatskoj službi, pesnik je imao pravo da izbegne odlazak na vojne manevre. To na kraju ipak nije učinio, već je pošao put Požarevca i Velikog Gradišta. Još veće nevolje zadesile su ga dolaskom hladnih jesenjih dana, koje je morao provesti u vojničkom šatoru.

U Prištinu se vratio sada već potpuno iscrpljen. Na srpsko-turskoj granici pritom ga je dočekao boravak u karantinu, što ga je nekoliko meseci kasnije koštalo i života.

Po ležanju u nezagrejanim odajama karantina, Ilića je pokosila visoka temperatura. Takvog ga je u konzulatu zatekao i kolega Nušić. Pesnik je od groznice već počeo doživljavati halucinacije, te je i Nušić istog trena apelovao na srpsko Ministarstvo inostranih dela.

Književnik u službi poštanskog činovnika i (umalo) zakasnela priznanja

Ubrzo po povratku u Beograd, Vojislav Ilić dobija unapređenje u državnoj službi. Uz to je stiglo i odlikovanje od strane kralja Aleksandra Obrenovića, koji je pesniku dodelio orden Svetog Save V stepena. Sticajem okolnosti, zasluge za njegov doprinos književnosti stigle su, doslovno, u poslednji čas – Vojislav Ilić preminuo je januara 1894. godine u Beogradu.

Zvanično, čuveni srpski književnik je poslednja dva dana života proveo na mestu činovnika u pošti. Unapređenje je stiglo prekasno, mada je zbog književnih uspeha naposletku zavredeo priznanje za života. U isto vreme, baš kao što i on beše poznat po svojim slobodoumnim shvatanjima, istu crtu je delio i sa nikada prežaljenom Milevom.

Za pesnikovu veliku ljubav kasnije će se govoriti da je za svoje vreme bila neshvaćena. „Da je danas živa, bila bi najveća feministkinja“ – ovako je o njoj, decenijama nakon prerane smrti, pisala beogradska štampa.

Za to vreme, Vojislav Ilić je platio danak zbog suprotstavljenih stavova i „natezanja“ sa tadašnjim režimom, ali i tragedija koje su mu, kao i Milevi, odnele i zdravlje i život. Naposletku, ono što o njegovom životu nisu zabeležile školske čitanke, ostalo je u njegovim stihovima i sećanjima starog Beograda.


Kraj