Marinu Abramović ljudi ili vole ili ne. Svakako, niko nije imun na radove ove velike umetnice. Međutim, njena životna priča je njen najveći performans. Kako bi neko mogao pravilnije da razume i rastumači ova „čudna“ umetnička dela, treba da se upozna sa životom, radom i kontekstom u kojem ova Beograđanka stvara više od pola veka. Donosimo vam priču o Marini Abramović, svetski najpoznatijoj umetnici performansa.

Zalazak sunca

Marina Abramović rođena je 30. novembra 1946. godine u Beogradu. Roditelji su joj bili bivši partizani koji su jedno drugome spasili život u borbi. Nažalost, njihova ratna ljubav nije opstala u mirnodopskim uslovima. Dominantnih ličnosti, stalno su se svađali. Na buduću umetnicu ove razmirice, koje su se neretko završavale lomljavom pokućstva, ostavile su neizbrisiv trag.

Još kao tinejdžerka Marina Abramović počela da se bavi umetnošću slikajući svoje snove koje je materijalizovala isključivo zelenom i plavom bojom. Njen otac (sa kojim se daleko bolje slagala nego sa majkom), kad je video koliko se Marina zanima za umetnost, unajmio je prijatelja koji je studirao u Parizu i bio član pokreta Art Informel-a (postratnog apstraktnog umetničkog pokreta), da Marini drži privatne časove. Već prvi susret ostavio je veliki utisak na nju. Platno na kojem su radili stavili su na pod, premazali ga lepkom, pigmentom i peskom, polili benzinom i zapalili. Rad su nazvali Zalazak sunca. Marina Abramović kroz ovaj rad shvatila je da je proces pravljenja umetničkog rada važniji od samog rada. Fascinirana činjenicom da umetnost nije samo rad kao takav već i njegovo menjanje u protoku vremena, shvatila je da statična umetnička dela nisu njena pasija.

Jednog dana ležala je na travi i posmatrala kako beli tragovi iz avionskih motora nestaju i kako plavetnilo ponovo boji nebo. I onda joj je sinulo – zašto bi se ograničila samo na slikanje i dve dimenzije kada može da pravi umetnost od svega – vatre, vode, ljudskog tela. Tada je shvatila da biti umetnik, zapravo znači posedovati ogromnu slobodu.

Sa sedamnaest godina počela je sa pripremama za Akademiju primenjenih umetnosti. Rođaci su joj često poručivali slike, ponajviše motive mrtve prirode. Marina ih je potpisivala velikim plavim slovima u donjem delu. Kasnije je njena majka otkupila većinu slika. Bila je ponosna na ćerkin rad. Marina ih se, međutim, jako stidela.

„Kada vidim ova platna poželim da umrem. Radila sam ih za novac bez ikakvog uživanja. Svesno sam ih napravila vrlo kičasto. Kada je moja majka umrla, uzela sam sve slike koje je imala, njih desetak, i stavila ih u skladište. Možda ću ih spaliti. Ili, pošto sam konačno naučila da pokažem ono čega se najviše stidim – možda ću ih prikazati svetu u svom njihovom kiču i slavi.“

Grupa 70

Nakon demonstracija ’68 petorica kolega i Marina počeli su da se okupljaju kako bi razgovarali o umetnosti. Bili su to Raša Todosijević, Zora Popović, Gera Urkom, Era Milivojević i Neša Paripović. Gotovo opsesivno pričali su o tome kako da se uzdignu iznad pukog slikarstva. Želeli su da naprave umetnost od samog života. Diskutovali su o konceptualistima koji su se u to vreme pojavili u Sjedinjenim državama, o Arte Povera iz Italije (koji su svakodnevne predmete pretvarali u umetnička dela), antikomercijalnom antiart Fluxus pokretu iz Nemačke i o slovenačkoj grupi OHO.

Ova neformalna grupa napravila je izložbu Drangularijum koju su predstavili u SKC-u. Svako od njih doneo je po nekoliko upotrebnih predmeta koji su umetnicima bili bitni koje su prezentovali kao umetnička dela. Marina je donela crnu ovčiju kožu i dva kikirikija. Ovaj rad nazvala je Oblak i njegova senka. Urkom je doneo staro ćebe, a Todosijević je izložio svoju devojku. Ova grupa napravila je jedno revolucionarno delo koje je šokiralo jugoslovensku publiku koja je bila naviknuta na jasna likovna dela, a ne na interpretativne performanse. 

Foto: YT screnshot/Marina Abramovic Institute

Prva ljubav zaborava nema

Neša Paripović, jedan od članova neformalne grupe 70 kojoj je pripadala i Marina, bio je njena prva ljubav. Kako je u svojim memoarima navela, podsećao ju je na nekog koga bi Ingmar Bergman izabrao za lika u svom filmu. Marina je neko vreme provela u Zagrebu, dok joj je Neša stalno pisao. Pošto je morala da se vrati za Beograd, u majčin stan u kojem se ceo život osećala kao u zatvoru, Marina Abramović odlučila je da se uda za Nešu Paripovića. Mislila je da će tako konačno postati slobodna. Nažalost, njena majka nije htela ni da čuje da neki muškarac boravi u njenom stanu, tako da je Marina nastavila da živi sa majkom i babom i morala je, kao udata žena, da bude kući do deset časova. Neša je živeo u malom beogradskom stanu sa majkom i teško bolesnim ocem.

Otac je bio teško bolestan i stalno bi sedeo na kauču u malenoj trpezariji, presavijen preko jastuka koji je držao u krilu. Večito u bolovima. Godinama u patnji. Na stolu ispred njega uvek je stajala Biblija. Jednom prilikom kada je Marina otišla u posetu, Neša i majka su je zamolili da malo posedi sa ocem. Marina je sela za sto i počela da lista svetu knjigu. Otac bi, okupiran bolom i patnjom, samo zurio u prazno. Ali ovog puta bilo je drugačije. Odjednom se okrenuo ka njoj i dugo zurio u nju. Na nju je to bilo neverovatno jer nikada nije uspela da uspostavi bilo kakav kontakt sa njim. Posmatrao ju je i onda se polagano naslonio na jastuk koji mu se nalazio iza leđa, nasmešen, kao da je upravo video nešto što niko drugi nije. Zatvorio je oči i izdahnuo. Marina je shvatila da je njen svekar preminuo. Za nju je ovaj trenutak bio toliko miran i toliko poseban. Kao da se Nešin otac konačno osetio dovoljno spokojno da može da umre. Bila je toliko opčinjena ovim, za nju tako uzvišenim momentom, da se dugo vremena nije pomerila. Samo je želela da mu pruži vremena. U nekom trenutku je ustala, otišla do kuhinje i rekla: „Mislim da tvoj otac umire“.

Između Marine i Neše postojala je velika fizička privlačnost. Ona je želela stalno da uživa u njegovoj fizičkoj bliskosti, ali on nije sam čin mogao da sprovede do kraja. Na neki način, iz ove čudne fizičke veze, Marina je ostala u drugom stanju. Ovo je za Nešu postao najveći afrodizijak. Kako je posle pričala, postao je potpuno potentan.

Marina nikada nije želela da ima decu. Smatrala je da bi je odvukli od njene najveće želje, a to je da se u potpunosti posveti umetnosti. Trudnoću je prekinula i stvari su se vratile na staro. Ostala još neko vreme da živi zarobljena između polupotentnog supruga sa kojim je bila u braku, a kao da nije, nasilne i kontrolišuće majke i dvodimenzionalne umetnosti koje se grozila. Gušila se. Znala je da mora nešto da promeni, da se skloni iz zatvorene i patrijarhalno orijentisane Srbije i ode negde gde će biti slobodna i gde će moći da raširi svoja umetnička krila. Uskoro joj se ukazala prilika. Šansa koju će iskoristiti i koja će je odvesti u sam vrh svetske umetnosti.