Mala, gotovo majušna ulica, koja se proteže između Balkanske i Savskog trga svakako bi poklekla pod težinom imena čije ime nosi. Milovan Milovanić, zvani Balačko, bio je srpski pravnik, diplomata, političar, jedan od prvaka Narodne radikalne stranke. Bio je ministar spoljnih poslova u teškim godinama Aneksione krize i premijer Kraljevine Srbije u praskozorje Balkanskih ratova za oslobođenje od Turaka. Bio je i prvi Srbin koji je imao važnu poziciju u jednom međunarodnom telu. U domovini žestoko kritikovan, u inostranstvu izuzetno poštovan. Za njega je Klemanso jednom rekao: „Ja ne znam evropskog državnika njegovog kova.“

Ipak, njegovo ime danas je ostalo u senci jednog drugog radikala – Nikole Pašića.

Rođeni Beograđanin, a dušom Parižanin

Milovanović verovatno ne bi dospeo tu gde je da, pored izuzetnog talenta, nije imao i dobro poreklo. Rođen je u Beogradu 1863. godine, kao sin konjičkog oficira, a kasnije i uglednog sudije i političara Đorđa Đoše Milovanovića. Mada je otac od Balačkovih ranih dana verovao u talente, izuzetnu maštu, duhovitost i bogatstvo ideja svoga sina, majka je smatrala da je živahost mana koju je trebalo isterivati batinama. Pričalo se da ga je zbog nestašluka tukla sve do samog kraja gimnazije. 

Mučno detinjstvo završava se posle svršene gimnazije Milovanovim odlaskom u Pariz. Tamo, na izvorištu prosperitetnih ideja, pod budnim okom srpskog diplomate Jovana Marinovića, cveta u svakom smislu. Uz sentimentalno vaspitanje u francuskom duhu, svoj životni poziv nalazi na studijama prava. Već 1884. godine diplomira, a potom 4 godine kasnije brani doktorsku tezu za koju je dobio zlatnu medalju Pariskog univerziteta.

U kući Marinovića upoznaje i svoju životnu saputnicu, Mariju Germani, Jovanu unuku. Mada je izgledalo da će mladi Balačko svoju karijeru graditi na najprestižnijim evropskim fakultetima, otadžbina je zvala. Po svršetku studija vraća se u Beograd, gde odmah postaje profesor državnog prava.

Kraljev „sufler“

Biti izabran za profesora Velike škole bila je tada velika čast, posebno za dvadesetpetogodišnjeg pariskog đaka. Umesto zadovoljstva i uživanja u „sigurnom poslu“, Milovana je ovaj položaj stezao. Srbija je i dalje vekovima bila iza svojih zapadnih parnjaka.

Da ima moćno oružje u rukama, ubrzo je prepoznao kralj Milan, koji ga postavlja za ličnog referenta i savetnika prilikom izrade novog ustava. I dok je zvanično ustav bio delo samog kralja, svi su znali da je idejni tvorac i redaktor čitavog nacrta bio upravo Milovanović. Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. godine danas se smatra jednim od najbolje sačinjenih i najslobodoumnijih srpskih ustava.

Ovaj gotovo prisni odnos dvojice mladih ljudi ostavio je čaršiju u izvesnoj pometnji. Prvo iza leđa, a potom i otvoreno, nazivali su Milovana „kraljevim suflerom“, što je svakako i bio, dok je u satima druženja uz vino i dobru hranu, gurao svoje „svetske ideje“. Bliski po godinama, ali i „svetskim interesovanjima“, našli su se ne samo po pitanju dobrog i obilnog jela, već i ljubavi prema ženama. Kao i za kralja, tako su i za Milovana vezivane razne vanbračne avanture, među kojima je posebno odjeknula ona sa primadonom Velom Nigrinovom.

Izlazak na veliku svetsku političku scenu

Bliski odnos kralja Milana i Balačka nije dugo trajao. Narodno nezadovoljstvo potezima i ponašanjem vladara, Milovan je iskoristio za svoje avanzovanje. Koristeći svoju poziciju novinara bečkog „Zeit“-a i pariskog „Temps“-a, piše protiv bivšeg prijatelja. Milan Stojanović u svojoj knjizi „Siluete starog Beograda“, navodi da je u tim napisima "potpuno dokazana izreka da „slovo ubija“, a da se pri tome ne okrvave ruke".

Paralelno vodi burnu prepisku sa stranačkim kolegama, koji su njegov razmetljiv i „previše otvoren“ politički stil i ideje doživljavali kao pretnju. Javnost je tih dana posebno zabavljao sukob sa nekadašnjim namesnikom Jovanom Ristićem, koji je o Balačku pod pseudonimom „Ljubić“ opleo rečima kao što su: književni hohšapler, lažov, kajšar, čovek zelene pameti, nevaspitani deran, brbljiv…

Vreme je bilo na Milovanovoj strani. Ono što mu je zamerano u domovini, poštovano je u inostranstvu. Posebno pod novom krunom. U više navrata bio je ministar u vladi, izaslanik Srbije u Rimu i Parizu, gde se ponovo susreo sa evropskom politikom i doživeo brojne komplimente zbog svog diplomatskog rada i prefinjene kulture.

Čovek koga Bugari nisu prevarili

Njegov najznačajniji iskorak desio se uoči Aneksione krize, kada je posle neuspešnog pokušaja da postane premijer iza leđa Pašiću, završio kao ministar spoljnih poslova. Delikatna politička situacija, agresivne ambicije Austrije koja je pretila da će zgaziti Srbiju ako se umeša u sve izvesniju okupaciju Bosne, otvorila je put Milovanoviću. Danonoćno lobirajući, potežući sve svoje političke i slobodnozidarske veze, koristeći raskošni retorički talent, u velikom stilu briljira na Haškoj mirovnoj konferenciji 1907. godine. Njegov više nego zapažen nastup dovodi ga do mesta potpredsednika jedne od četiri komisije.

I ne samo to. Izabran je za člana Stalnog izbornog suda u Hagu, čime je postao prvi Srbin koji je zauzeo mesto u jednoj značajnoj međunarodnoj instituciji. Ovo će mu pomoći da zaštiti interese Srbije kada 1908. godine do aneksije Bosne zaista i dođe.

Uvidevši da od velikih sila nema vajde, plete mrežu lokalne saradnje. Posle godina delikatnih pregovora, šarmiranja velike Rusije i uveravanja u ispravnost cilja drugih evropskih država, pregovara sa Bugarima. Te 1911. godine, sada već kako predsednik srpske vlade, sa Ivanom Gešovim potpisuje savez s Bugarskom. Ovo će biti okosnica zajedničkog zaleta u Prvom balkanskom ratu i potiskivanja Turske iz Južne Srbije i Makedonije.

Svoje delo ipak nije vide u punom sjaju. Početkom juna 1912. godine pada u postelju iz koje nikada nije ustao. Umro je 18. juna iste godine, tek par meseci posle svog 49. rođendana.

Oni koji su ga poznavali, opisuju ga kao omalenog  i punačkog čoveka, bleda lica, koji je uvek srčano marširao Beogradom, noseći štap kod koga se nije odvijao. Bio je srčan, otvoren, snalažljiv, ambiciozan, ali prosvećen. Na brojne kritike odgovarao je uz osmeh, često vicem ili pošalicom, što je bila odlika njegovog vedrog duha.

Mada je danas gotovo zaboravljen, njegov uticaj bio je veliki u presudnim momentima za Srbiju, o čemu je pisao veliki Slobodan Jovanović: „Srpske interese imao je stalno na umu, ali nije ih suviše naglašavao, nego ih je vezivao za neke više i opštije interese.“