„Zlatni dečaci“ su grupa koja se izdvoijila na domaćoj sceni kao jedan od najekskluzivnijih beogradskih sastava. To je ujedno jedna od prvih grupa u Jugoslaviji koja je koristila električne gitare kao osnovne instrumente i svirala rok. Sinonim su za profesionalizam i talenat, a važili su za fine momke iz kraja. Ostali su upamćeni kao elitistički bend i suprotnost „Crnim biserima“, koji su imali imidž momaka sa ulice.

Grupu su 1962. godine osnovali drugovi iz istog razreda XIV beogradske gimnazije. Članovi grupe su bili pevač Boba Stefanović, gitarista Borko Kacl, klavijaturista Predrag Lukić, bubnjar Dušan Banović i basista Vidoje Brajević. Prvo ime benda je bilo „The Tigers“, ali na predlog novinara i šahovskog majstora Nikole Karaklajića postaju „Zlatni dečaci“. Naime, kada je Nikola došao u posetu gimnaziji i pitao direktorku škole kakvi su oni momci, ona je ponosno odgovorila: „Oni su zlatni dečaci“ i tako im nesvesno dala ime.

Foto: Discogs / Jugoton

Kada su osnovali grupu, svirali su i vežbali u stanu, a nakon toga u školskoj dvorani. Prvi nastup su imali 29. novembra 1962. godine na školskoj priredbi. Nakon ovog uspešnog nastupa, grupa dobija poziv od poznatog kluba „Euridika“ za nastupe na nedeljnim čajankama. Od tada su redovno svirali na igrankama u ovom prestižnom klubu, ali za razliku od ostalih bendova iz šezdesetih godina, koji su svirali gde god im se ukazala prilika, „Dečaci“ su nastupali samo na određenim mestima, što je samo potvrđivalo njihov šminkerski imidž.

Vrlo brzo postaju popularni zbog svojih muzičih veština i prepoznatljivi po žutim košuljama sa amblemom „ZD”  i žutim bubnjevima, a potom po odelima od zlatno-crnog lamea. 1964. godine oni se ubrajaju među četiri najbolje domaće grupe i za njihovu svirku se tražila karta više. Želeli su da se probiju na radio programima, te su tako odlučili da snimaju moderne rok obrade klasične muzike: „Labudovog jezera“, „Nabuka“, „Dunavskih valova“ i „Humoreske“.

Zlatni „šahisti” praše Evropom

Veliku ulogu u afirmaciji ovog benda imao je Nikola Karaklajić koji je te snimke oneo sa sobom u Holandiju, gde ih je emitovao na radiju. Uspeo je da zainteresuje urednike u izdavačkoj kući „Fontana“ koja je „Zlatnim dečacima“, pod imenom „Golden Boys“, krajem 1964. godine objavila singl sa instrumentalnim temama. Tek godinu dana kasnije, u Jugoslaviji taj singl objavljuje „Jugoton“ i zahvaljujući njemu, postaju su prvi vokalno-instrumentalni sastav koji se čuo na radio-talasima u ovoj nekadašnjoj republici.

Grupa vrlo brzo stiče veliku popularnost i svira po čitavoj Jugoslaviji u ritmu igranki i šlagera. Na sledećem albumu, 1966. godine, snimaju obrade pesama „Čudna devojka“ i „Napušteni dom“ grupe „Four Pennies“ i dostižu  tiraž od 100 000 primeraka. Uskoro snimaju i sledeći singl sa pesmom „Skokien“ iz repertoara Luja Armstronga koju je Boba prepevao i nazvao je „Pamtim taj dan”. Na ovoj ploči nalaze se i pesme „Sam”, „Samo ti” i „Ne želim kraj”.

 Foto: Youtube screenshot

Grupa 1966. godine, opet zahvaljujući Nikoli Karaklajiću, odlazi u Englesku. Karaklajić je pozvan na šahovski turnir, a članove grupe je zbog lakšeg dobijanja vize predstavio kao mlade šahiste i dogovorio im nastup u malom gradu Batlinskampu. U sali se okupilo oko 1500 posetilaca, gde su „Zlatni dečaci’ odsvirali nekoliko stranih hitova, ali je najbolje bila prihvaćena njihova obrada narodne pesme „Jovano, Jovanke”. Iste te godine, „Zlatni dečaci“ su sa Mikijem Jevremovićem snimili singl sa pesmama: „18 žutih ruža”, „Kuća izlazećeg sunca”, „Meni ne treba niko” i „Oprosti ljubavi” koji je dostigao neverovatan tiraž od 200 000 primeraka. Vidoje Brajević je napustio bend 1966. godine, a novi basista grupe postaje Gradimir Janković.

Međutim, kraj ovog sastava počinje 1967, kada je grupu napustio Boba Stefanović. Ostatak grupe pokušava da nastavi rad sa pevačem Momom Davidovićem, ali ubrzo prestaju sa radom. Godinu dana kasnije, Borko Kacl odlučuje da se priključi novoosnovanoj „Korni grupi“, a Moma Davidović odlazi u Francusku.

Ono što „Zlatne dečake” i danas izdvaja iz mnoštva drugih grupa tog vremena svakako su njihove originalne obrade klasične muzike. „Zlatni Dečaci“ su jedina grupa iz bivše Jugoslavije koja je u više navrata emitovana preko vodeće evropske radio stanice Radio Luxemburg. Ostaju zabeleženi u istoriji jugoslovenske muzike kao utemeljivači novog modernog pravca, iz koga kasnije izrasta mnoštvo vrsnih grupa. Nažalost, mnogi originalni snimci „Zlatnih Dečaka“ do danas nisu sačuvani. Sačuvani materijal uglavnom su stare, izgrebane ploče, lošeg kvaliteta. Na svu sreću, savremene tehnike za digitalnu obradu audio signala omogućile su obradu starih snimaka i njihovo dovođenje u skoro originalno stanje i tako, posle više godina, snimci „Zlatnih Dečaka“, ugledali su ponovo svetlost dana. Kolekcija snimaka sa tog diska je stara preko 40 godina i posvećena je uspomeni na Borka Kacla, solo gitariste koji je tragično izgubio život 1984. godine u saobraćajnoj nesreći. Ostaje nam samo da zaključimo da dobra, kvalitetna i originalna muzika jeste i uvek će odolevati vremenu i prolaznosti.