Patrijarh Pavle jedan je od najvoljenijih Beograđana. Od bolešljivog dečaka do vođe Srpske pravoslavne crkve prošao je težak put, ali su ga upornost, vera, čisto srce i dobra namera održala da ne iskoči iz koloseka. Građani glavnog grada sećaju ga se kako se po Beogradu kretao u autobusu ili peške, kao i svaki slobodni građanin. Voleo je ljude i za svakoga ko bi izrazio želju odvojio bi vreme da popriča i da ga posavetuje. Njegov grob u Manastiru Rakovica okuplja vernike željne utehe, duhovnog mira i molitve.

Put ka bogosloviji

Gojko Stojčević rođen je 11. septembra 1914. godine u mestu Kućanci u Slavoniji koja je tada pripadala Austrougarskoj. Gojkov otac, Stevan Okrajnov,  trbuhom za kruhom, otišao je u Ameriku. Majka je ostala sama sa budućim patrijarhom i njegovim bratom Dušanom. Da li zbog besa prema suprugu, teškog života ili nečeg trećeg, majka je dečacima promenila prezime u svoje devojačko – Stojčević. Kada je mališanu bilo oko tri godine, otac se vratio. Nažalost, ne kako bi se posvetio porodici već kako bi u zavičaju ispustio dušu od tuberkuloze koja je tada bila teška i neizlečiva bolest. Ostavši bez glave kuće, majka Ana nije mogla da se snađe sama. Preudala se, rodila još dve ćerke i na trećem porođaju je umrla. Braću tada preuzimaju očeva baka i najstarija tetka koja ih odgaja uz svoju, od Gojka devet godina stariju, ćerku Agicu. Kako je bio krhkog fizičkog zdravlja tetka je malog patrijarha štedela od zahtevnih seoskih poslova. Sa željom da mu obezbedi sigurnu budućnost daleko od radova sa stokom i u njivi, ni ne sluteći koliko dalekosežne efekte će imati njena odluka.

U rodnom mestu mali Gojko završava osnovnu školu koja je tada trajala samo četiri godine. Leto kada je imao četrnaest godina proveo je u manastiru Orahovica kako bi se pripremio za nastavak obrazovanja koje je planirano u Tuzli. I, zaista, vredan, poslušan i radan, Gojko završava gimnaziju. Tokom srednje škole boravio je kod strica u kući u kojoj je primljen iako su mnogobrojni članovi domaćinstva bili više gladni nego siti.

„Živeli smo na periferiji Tuzle, stric je bio strog ali pravedan, svu svoju decu i mene je iškolovao, svi su završili fakultet, a pojedinci su i doktorirali“, rekao je u patrijarh Pavle. (Objavljeno u knjizi "Budimo ljudi").

Voleo je matematiku fiziku jer nije bio sklon učenju i pamćenju gradiva, te je preferirao predmete u kojima lakše može doći do rešenja. Zanimljivo je da je iz veronauke imao dvojku i nije bio zainteresovan za nju. Kako je teologija bila profesija koja je obezbeđivala hleb na stolu, rodbina je pogurala Gojka da se okrene ovom zanimanju i upiše bogosloviju. I tako budući patrijarh, posle završene gimnazije pakuje kofere i odlazi put Sarajeva kako bi studirao veronauku. Premeštaj u veći grad mu je prijao. Bio je član udruženja „Trezvena mladež“ u kojem su se borili protiv alkohola i duvana. Živeo je u školskom internatu, a leta provodio kod tetke u rodnom mestu. Za to vreme njegov brat Dušan postao je obućar i zasnovao svoju porodicu.

Godine 1936. Gojko stiže u Beograd kako bi upisao Bogoslovski fakultet. Međutim, za razliku od gimnazijskih dana, budući Pavle poželeo je da uči što više. Zbog toga vanredno završava Šestu beogradsku gimnaziju i, pored teologije upisuje i Medicinski fakultet. Nažalost, kako je školovanje na Bogosloviji izuzetno obimno i teško, Gojko je morao da odustane od sna da će jednog dana lečiti ljude.

U Beogradu ga zatiče i Drugi svetski rat koji je za budućeg patrijarha bio veliko iskušenje.

Beg od smrti i monašenje

Izbačen iz koloseka početkom Drugog svetskog rata, Gojko je morao da se snalazi kako zna i ume. Da bi obezbedio golu egzistenciju radio je na građevini. Krhkog tela, često se razboljevao i bilo mu je teško da postigne neophodne ciljeve. Godine 1942. prijatelj iz školskih dana poziva ga u manastir Sveta Trojica gde je ostao dve godine u tihovanju i molitvi.

Sledeća stanica na putu mladog Gojka bila je Banja Koviljača gde je, u domu za mališane koji su pod pritiskom rata izbegli iz Bosne, dobio nameštenje kao veroučitelj. Nekom prilikom izveo je decu na reku kako bi se osvežili, kupali i igrali. Jedan od dečaka izgubio je tlo pod nogama i počeo da se davi. Požrtvovani Gojko odmah je skočio u vodu i spasio mališana. Nažalost, njegovo zdravstveno stanje je, posle ovog događaja, počelo rapidno da propada. Pluća su počela da ga muče te su mu lekari „dijagnostikovali“ tuberkulozu i prognozirali mu još tri meseca života. Ne želeći da zarazi decu niti druge monahe, budući patrijarh povlači se u manastir Vujan gde vreme provodi izolovan, u molitvi i iščekivanju preseljenja u Hristovo krilo. Međutim, smrt je, nekako, zaboravila na Gojka. Zapravo, on nije ni imao tuberkulozu, već, najverovatnije, bronhitis ili upalu pluća. Kao zahvalnost Gospodu i braći monasima koji su ga negovali, izrezbario je drveni krstić i poklonio ga manastiru. On ostaje sa njima kao monaški iskušenik i jedini koji je među braćom završio Bogoslovski fakultet. Za duhovnika odabrao je oca Makarija koji je vodio veoma strog podvižnički život. Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenje, 1948. godine, u svojoj trideset četvrtoj godini. Njegov duhovni vođa dao mu je ime Pavle prema Hristovom apostolu.

Pavle svoje prvo monaško nameštenje dobija u manastiru Rača, a potom je postao učitelj u Bogosloviji u Prizrenu. Mladi su ga voleli i rado slušali njegova predavanja jer je bio blag i pun razumevanja. Sinod prepoznaje veliki potencijal i kvalitete mladog Pavla te ga, 1955. godine šalju u Atinu kako bi završio doktorske studije. Čak je, zbog svojih velikih zasluga u domenu naučnog rada u teološkoj sferi 1988. godine, u Beogradu nagrađen zvanjem počasnog doktora bogoslovlja.

Moje snage su slabe, ja se u njih ne nadam...

Sredinom oktobra meseca, 1957. godine, u Sabornoj crkvi svetog Đorđa u Prizrenu, Pavle je ustoličen kao episkop raško-prizrenski. Odmah po preuzimanju dužnosti počeo je da gradi i obnavlja crkve i manastire. Svim silama se trudio da dovede monaštvo u obnovljene bratije i tako ojača pravoslavlje na ovom području. Pored toga, brinuo je i o prizrenskoj bogosloviji u kojoj je povremeno držao i predavanja iz pojanja i crkvenoslovenskog jezika. Nažalost, Pavle je, pored Drugog svetskog rata, dočekao još jednu veliku tragediju našeg naroda. Usled nemira na Kosovu, bogoslovija je preseljena u Niš, a sedište eparhije je iz Prizrena prešlo u manastir Gračanica. Budući patrijarh pisao je mnogobrojne izveštaje o teškom stanju Srba u ovom području i šalje ih širom sveta. Bio je napadan i verbalno i fizički, ali to ga nije pokolebalo. Nastavio je da se kreće slobodno idući peške ili autobusom širom patrijaršije.