O talentu i dostignućima Beograđanina italijanske krvi, pisale su mnoge novine i časopisi tog predratnog doba. Petar Veličković, poreklom Grosi, inovator i stručnjak u oblasti motora i vozila uopšte, bio je genije iz senke. Smislio je vespu pre vespe, ali nažalost nikada svoj pronalazak nije patentirao.

Veličković je bio pasionirani vozač i učesnik prvog Gran Prija u Beogradu, borio se da održi svoj posao i pasiju kroz burne periode u Srbiji, da bi na kraju, ne svojom krivicom, izgubio gotovo sve što je stekao i sreću potražio u drugoj zemlji. 

Iz Grosi u Veličković

O ovom genijalcu se veoma malo zna. Osnovni podaci koji su zabeleženi o Petru Veličkoviću, govore o tome da je poreklom iz Italije, iako njegovo ime i prezime ne ide u prilog toj činjenici.

Petrov otac Paskvale Grosi, dolazi u Beograd 1918. godine. Još pre Petrovog rođenja, kako je želeo da se asimiluje sa ovdašnjim stanovništvom, menja porodično prezime u Veličković, vođen time da Grosi u prevodu na srpski jezik znači "veliki".

Petar je rođen i odrastao u Beogradu. Interesovanje za automobile i sve vezano za motore pokazivao je još od malih nogu. Kao stasit momak, počeo je da radi kao trgovac auto-delovima u prodavnici smeštenoj u blizini današnje Skupštine, gde je i živeo.

A kako su ga zanimali automobili, tako je ta ljubav obuhvatala i samu vožnju. Petar je bio izuzetan vozač, pa je tako učestvovao i na legendarnim prvim Gran Pri trkama, koje su održane 1939. godine na Kalemegdanu, a koje su bile preteča čuvene Formule 1.

Foto: Museu Gabinet Postal de Barcelona (Col·lecció Marull) - Komemorativna poštanska marka izdata povodom Gran Pri trka u Beogradu, 1939. 

Preteča vespe na točkovima aviona Aero-2

Postoji i dokument koji svedoči tome da Petar nije voleo niti želeo da se, kako se navodi "gura po tramvajima", pa je rešio da, koristeći veliko znanje iz oblasti automobila i motora, sam napravi svoju mašinu.

Veličković je tako, potpuno sam, napravio unikatni motocikl koji je, ispostaviće se, bio preteča "vespe" koju su kasnije Italijani patentirali. Vozilo je u sebi imalo Puhov motor iz tadašnje fabrike "Puh", koja je garantovala visok kvalitet. Ono što je obeležilo ovo vozilo na dva točka, bili su točkovi Ikarusovog Aero-2 niskokrilnog aviona modernih linija, koji je tada služio za letačku obuku pilota.

Ovaj model bio je prava atrakcija tog doba i mogao je da ide 50 kilometara na čas, a trošio je dva i po litara benzina na 100 kilometara. Ova mašina, najsličnija motornom trotinetu, je koštala Petra tadašnjih 4.500 dinara.

Motor se u vožnji pokazao toliko dobrim da je Petar u narednom period napravio šest takvih dvotočkaša, s’ tim da je svaki sledeći bio bolji od prethodnog, sa poboljšanim karakteristikama.

Tako je sebe rešio gužvi u gradskim tramvajima i, u isti mah, postao poznati vrhunski motociklista i projektant koji je gradom stalno jezdio na svom motoru.

Foto: Crno-beli Beograd / Privatna arhiva porodice Veličković - Petar Veličković tridesetih godina na svom izumu

Ratno doba i nacionalizacija

Kako je Petar živeo u ratnim godinama, stvari su se drastično menjale. Njegovi potomci kažu da je tokom kriznih ratnih dana, na svom motoru odlazio u neka banatska sela, ponevši iz Beograda isečene delove automobilskih guma. Gume je nosio tamošnjim seljacima, koji su ik koristili za izradu opanaka, a oni su njemu u zamenu davali nešto namirnica poput brašna i masti, koliko da se preživi.

Međutim, da stvar bude još gora, nakon rata je nastupila nacionalizacija. Tako je Petru oduzeta radnja, kao i oprema. Ali, to ga nije demoralisalo. Nastavio je da projektuje nove motore, a kasnije je ponovo učestvovao u trkama i 1947. godine osvojio prvo mesto u brdskoj trci kod Avale.

Petar je blisko sarađivao sa profesorom Mašinskog fakulteta Mikom Borisavljevićem koji je osnovao Zavod za motorna vozila i, takođe, dao veliki doprinos u razvoju domaće moto industrije. Oni su zajedno napravili motor sa vodenim hlađenjem i za taj projekat su čak dobili i nagradu.

Kasnije, 1955. godine Petar je projektovao i motor sa direktnim ubrizgavanjem. I ovaj njegov izum je bio pre vremena. Toliko je voleo mašine i tehniku i bio na neki način zaluđen, pa se pričalo da mu se sin rodio u magacinu auto-delova, koji je bio deo kuće, u blizini današnje Zahumske ulice.

Odlazak u Nemačku za boljim životom

Nažalost, Petar nije uspeo, niti je imao načina da patentira ovaj svoj genijalni izum u vidu dvotočkaša. Nakon svega što je doživeo, odlazi u Nemačku u potrazi za boljim životom, gde su njegov talenat i izumi brzo bili prepoznati, pa tamo ostaje do kraja svog života.

Petar Veličković je bio veoma dosetljiv i inovativan čovek, pogotovo za svoje doba. Strast prema motornim vozila svih tipova ga nije napuštala do samog kraja života i ostaje žal što nije uspeo da patentira svoj genijalni izum tih davnih dana uoči Drugog svetskog rata.

Čak je i osnovo Sportski klub "Metalac" čiji je bio i prvi član, a svom tek rođenom sinu Miodragu je dodelio drugu po redu člansku kartu.