Sedmi aprilski dan pre 63 leta. Na zelenom terenu se sa Splićanima sastaju crveno-beli. Događaj koji je već oko sat vremena tek još jedan u nizu sportskih duela, neočekivano se pretvara u neprijatan scenario.

Tada među najboljim Zvezdinim strelcima, legendarni Borivoje-Bora Kostić „pozdravljen“ je kamenicom u glavu. Doletela je odnekud s tribina, dvadesetak minunta pred kraj meča. Okršaj se u tom trenutku prekida: skraćenju utakmice prvenstva presudio je dugogodišnji crveno-beli kapiten. Za čika Rajka se, doduše, oduvek i znalo da je fenomen unikatnijega kova. Tako se i tog dana na terenu, pored lidera sjajnog tima, pojavio i kao profesionalac i čovek.

Legenda satkana od časti i velikog srca

Crtica koja je urezana u sećanje onih koji su ga najviše poštovali, prepričava se više od decenije nakon njegovog odlaska. Dok je jednima bio uzor, za druge se zauzeo kao mentor, i to onako kako to čine najbolji: usmerenjem, čašću i principima kojima je uvek ostao veran.

Štaviše, i njegov put (kako životni, tako i profesionalni) nalikovao je onome „radi kako propovedaš“. Njime je pošao još od trenutka kada je prvi put povijao loptu po zelenom tepihu Košutnjaka. Sa loptom je zatim pretrčao „od trave do zvezda“ – figurativno i doslovce – okitivši se zasluženom titulom prve Zvezdine zvezde.

I kako to obično s najvećima i biva, ostao je sa nogama do zemlje. Kamenica kojom je tog aprilskog dana pozdravljen Bora Kostić, za čika Rajka je bila presedan. Kapiten je sa terena smesta povukao ekipu. Nakon disciplinskog suda, Fudbalski savez Jugoslavije je sve igrače beogradskog kluba kaznio jednomesečnom suspenzijom. Izuzetak su bili jedino Bora Kostić, kao i Vladimir Beara, tada golman crveno-belih.

Karijera Rajka Mitića tih godina beše i jedna od najzlatnijih u jugoslovenskom fudbalu. Šest meseci nakon što je okončao sporni meč, i sam je napustio teren.

Foto: Wikipedia

Dan kada je zvezdani momak dobio svoj klub, a njegov klub zvezdanog momka

Legendarni Rajko Mitić (1922 - 2008) rođen je u selu Dol na pola puta od Leskovca do Pirota. Sa „južne pruge“ je u prestonicu došao još kao golobradi mladić. Prvi fudbalski teren, onaj pripremni, bile su mu košutnjačke livade, a onaj pravi, sa tribinama, „domašio“ je zajedno s punoletstvom. Te 1940. godine, zaigrao je kao senior za beogradski BSK.

Mrežu suparničkog Viteza iz Zemuna zatresao je tom prilikom 5 puta. Ipak, za dečka koji je obećavao, prilike u narednih nekoliko godina baš i nisu bile obećavajuće. Do kraja Drugog svetskog rata, najvažnija sporedna stvar na svetu – kao i Rajkov profesionalni put – u celoj zemlji su zapali u status quo. Od 1944. godine počinje ponovo da trči za loptom, da bi od 4. marta iduće godine postao Zvezdin igrač.

Tako je i njegov prvi ulazak u dres crveno-belih pao i na na dan rođenja Crvene Zvezde. Među delijama s kojima je zaigrao Mitić bili su i njegov vršnjak, sarajlija Predrag Đajić, te par godina stariji Jovan Jezerkić – a pre toga senior istog Viteza kome je Mitić uručio svojih prvih 5 golova. Talentovani južnjak će pod okriljem svog kluba ostati narednih 14 sezona, dokazujući i da je s pravom prvi zasijao među crvenim sazvežđem.

Nastavak:

Rajko Mitić, zvezdani gospodin u kopačkama (2)