Inflacija i povećani troškovi života su ono što nas sve uvek zabrinjava. Godine hiperinflacije mnogima su još u živom sećanju uz obavezan komentar: "Bilo, ne ponovilo se". Slično su se osećali i žitelji Beograda te 1832. godine kada je velika skupoća zavladala prestonicom i uzdrmala životni standard varoške raje.

Beogradske opštinske novine o mukama ondašnjeg Beograda pišu 1932, tačno jedan vek nakon što je, gotovo preko noći, hrana poskupela nekoliko puta, ostavljajući građane u strahu za sopstvenu egzistenciju.

Kada ostanu prazni buđelari

Nezapamćena skupoća bila je izazvana ogromnim skakanjem cena životnih namirnica. To je za posledicu imalo drastično opadanje kupovne moći građana. Šok je bio uvećan činjenicom da je, u drugoj deceniji 19. veka Srbija bila "prava obećana zemlja" u kojoj se živelo lagodno. - Takva jevtinoća u današnjem vremenu, kod ovako razvijenih saobraćanih i trgovačih veza, ne da se ni zamisliti. Onda, kada se saobraćaj u Srbiji vršio za putnike mezulkim (poštanskim) konjima, a za robu isključivo rabadžijskim kolima ili dereglijama na Dunavu i Savi, Srbija je mogla da očuva svoju jeftinoću daleko ispod svetskog pariteta. Jedinica srpske novčane vredosti bio je onda groš koji se delio u 40 para. Razlika u cenama glavnih namirnica (mereno u okama – 1280 grama) između Beograda, tadašnjeg krupnog centra balkanske trgovine i Carigrada, tadašnje metropole Balkana bila je sledeća:

Hleb je u Carigradu koštao 0.32 groša, a u Beogradu 0.08 groša.

Goveđe meso u Carigradu je stajalo 1, a u Beogradu 0,12 groša.

Pasulj se u Carigradu kupovao za 0,28, a u Beogradu za 0,18 groša.

Rakija je koštala u Carigradu 2,13 groša, a u Beogradu 0,20.

Dakle Carigrad je bio značajno skuplji od Beograda, pišu Beogradske opštinske novine.

Zapravo, Beograd je bio pojam udobnog i pristupačnog života i u poređenju sa drugim velikim gradovima toga vremena.

Na primer, 1830. godine u Vidinu, jedna oka braša u prodaji na veliko stajala je 25 para, oka pšenice 21 paru, oka kukuruza 13 para. U istom vremenu u Beogradu je oka brašna stajala 13 para, pšenice 10-13 para, kukuruza 6 para.

Prva poskupljenja

- Od 1820. do 1828. godine srpski groš bio je u stalnom padu kursa prema metalnoj moneti. Tako na primer carski dukat koji je 1820. po zvaničnom kursu vredeo 15 groša, 1828. je vredeo 24 groša. Za to vreme cela turska zlatna mamudija popela se od 25,5 na 30 groša, a srebrni talir krstaš od 7 na 10,5 gorša. Pa ipak, to nije uticalo u prvi mah gotovo ni malo na skakanje cena i mi vidimo da su cene za glavne životne namirnice: pšenicu, kukuruz, meso, pasulj, pirinač i zejtin porasle ukupno, između 1820. i 1828. svega za 17%, navodi se u listu.

Zapravo, prvi primetniji rast cena dogodio se tek 1828, a naredna godina donela je nova poskupljenja koja su već postala alarmantna. Za samo četiri godine, od 1828. do 1832. glavne namirnice prosečno su koštale duplo više.

Taj skok cena osetili su naročito državni službenici.

- Godine 1832. godine dobar deo varoškog stanovništva, naročito državnih službenika, grdno se mučio, nadajući se da će sa tom godinom i skupoća proći. No, nade su bile varljive. Iduća godina ne samo što nije donela jeftinoću nego su cene išle još na više. Tada su počele da stižu knezu Milošu mnoge očajne molbe službenika.

Zabeležen je slučaj učitelja Ilije Mandića koji je imao platu od 3 groša dnevno. Usled naglog poskupljivanja namirnica došao je u takav položaj, da nije mogao da živi i izdržava svoju porodicu. Sa svoja 3 groša imao je da plaća kiriju, garderobu, hranu... a zapravo ga je za 2 groša i 6 para mogao da kupi samo kilogram hleba, kilogram mesa i kilogram pasulja. Inače, u to isto vreme majstori zanatlije imali su nadnicu 5-6 groša, kalfe 4-5 groša, a čiraci 3,5 – 4 groša.

Pokušavajući da nađe spas za svoju porodicu, Mandić je uputio Knezu sledeće pismo:

"U sirotinji teškoj nalazeći se, usuđujem se ovom poniznom molbom pred Svetlost Vašu predstati, i milosti radi poboljšanje sadašnjeg mog stanja tražiti, pošto su tako skupa vremena nastala, da sa ova moja tri groša, koja na dan imam, nisam u stanju mojoj familiji hranu pružiti, a kamo li druge koje stvari kući potrebne nabaviti. Zbog toga najpokornije Vašu Svetlost molim, da bi me od zla izbavili, i mene siromaha kakvom bilo pomoći obdariti ne zaboravili... Vaše Svetlosti vernopodani Ilija Mandić, učitelj".

Porasle i svešteničke tarife

Za usluge sveštenika, u to vreme, seljaci su plaćali u naturi – 12 oka žita po glavi domaćinstva. Međutim, za Beograđane je, uredbama od 1818. i 1825. godine, bilo određeno da daju novac – 1 groš po glavi.

Naravno da je ova tarifa, usled velike skupoće, postala sasvim nedovoljna i sveštenici su počeli da naplaćuju više. Opet, to je izazvalo žalbe građana pa se knez Miloš obratio Mitropolitu beogradskom da podnese predlog nove tarife. Po tom predlogu Mitropolit je postavio stopu za bir od 12 oka žita po selima i 1,5 groša po varošima.

Ali, poslednju reč imao je da da Sud narodni, koji je po ovome rešavo u martu 1833. godine. Uzevši u obzir veliku skupoću, Sud ne samo što je usvojio predlog nego je čak sam, po svom nahođenju, mnoge stavove tarife povećao, a bir od 12 oka žita procenio sa po 3 groša za varošane dodavši sledeće objašnjenje:

"Što smo svaku rubriku u groševima prema odredbi od 1818. i mnenju G. Mitropolita povisili, to smo učinili, što su pare od 1818. na mnogo veću cenu došle, i što je od ono doba svašta tako poskupilo, da se po našem mišljenju ni ova njihova plata ne može uporediti u vrednosti s prvom, koju je imala 1818. godine".

Kad cene pritisnu

Upoređujući cene glavnih namernica iz perioda 1820-1825. sa cenama u periodu 1832-1833, procentualno je najviše poskupelo goveđe meso – za 400%, zatim pšenica 333%, meso ovčije i kozije za 318%, kukuruz za 300%, mleko za 212%, pirinač za 166%, pasulj za 100%, vino za 77%, sočivo i zejtin za 75%, sapun za 71% i rakija za 52%.

Supoća se najviše osećala u Beogradu gde su cene pojedinih namirnica zapravo često znatno prevazilazile cene u unutrašnjosti.

Bilo je neophodno da vlasti preduzmu nešto i Knez se latio posla, ali.

Finansijska operacija kneza Miloša sa podelom groša na čaršijski (vredeo je 20 para) i poreski (40 para), odnosno obaranjem vrednosti turske monete pri naplati poreza na polovinu, donela je državnoj blagajni velike koristi, ali u pogledu cena životnih namirnica, skupoća je i dalje rasla usporavajući samo katkad svoj tempo, prema vremenu i prilikama. Ipak, ove mere, potpomognute kreditima koje je država podizala, pomogle su narodu da preživi.

Novo, ali dosta kratko vreme sjajnog blagostanja nastalo je za vreme Krimskog rata, da bi se kasnije opet nastavljao rast cena.