U davnija vremena, doći iz unutrašnjosti u veliki, glavni grad često je značilo "početi od nule". Ako je to bio Beograd s početka 19. veka, pa još pod Osmanlijama, još češće je taj poduhvat valjalo izvoditi pod parolama snađi se i uradi sam.

Tako je učinio i gospodin kome će Beograđani kasnije nadenuti nadimak Šiško. U rukama je imao samo abadžijski zanat – umeo je da šije narodna odela. Pošto je u prestonicu stigao taman pred Prvi srpski ustanak, uskoro će u ruke uzeti i pušku.

U međuvremenu, Šiško je svom nekadašnjem gazdi, izvesnom Alajbegu, pomogao da se skloni u oslobođenoj prestonici, kako zapisuje Milivoje M. Kostić u knjizi "Uspon Beograda”. Ovaj mu, pak, nije ostao dužan: postavši nakon neuspelog ustanka beogradski komandant, pomogao mu je da otvori abadžijsku radnju.

Ubrzo je gospodin – a ime mu je bilo Pavle Petrović – zakupio i dućančić u kući na uglu Uzun Mirkove i Dubrovačke. Krpio je suknena odela što bi mu doneli na popravku, i malo po malo, kada je drugi Ustanak ovog puta diplomatski okončan, posao je počeo da staje na noge. Petrović, koji je svoj nadimak dobio zbog punije građe, napokon je proširio dućan.

"Braća Pavlović", zvanično najstarija beogradska trgovačka firma

Gazda-Šiško je imao sinove Dimitrija i Anastasa. Obojicu je uposlio u radnji čim su poodrasli, a kao vlasnik porodične zanatske firme ubrzo je počeo pridobijati i drukčiju klijentelu. Često odlazeći u Pirot i Leskovac po sukna i ćilime, vraćao bi se sa više robe nego što mu je bilo potrebno. Dosetio se da taj višak proda drugim abadžijama, pa mu je i trgovina uskoro potisnula zanatsku delatnost.

Iako joj je početke krojio sam, radnja Pavla Petrovića će do polovine veka poneti bratsko ime. Porodični biznis su 1844. godine preuzeli Dimitrije i Anastas, i sad je to zvanično bila firma "Braća Pavlović" – sa prezimenom po očevom imenu, kako su tadašnji običaji nalagali. Za idućih stotinak godina, to će u ovoj branši postati i najstarija i najpoznatija trgovačka firma, sa ugledom koji će se proširiti daleko van Srbije i Jugoslavije.

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković", screenshot / "Beogradske opštinske novine", 1929. 

Porodični biznis u rukama Anastasa Pavlovića

Preuzevši od oca trgovačku radnju, Anastas i Dimitrije zajedno su radili sve do 1856. godine. Nakon razortačenja su poslove nastavili svaki za sebe, a Anastas je iste godine firmu zaveo pod svoje ime. Radio je u malom dućanu na uglu Knez Mihailove i Uskočke ulice, a isprva je, poput oca, iz Pirota i Leskovca nabavljao ćilime, sukna i sve ostale potrepštine.

U međuvremenu je i sam postao porodični čovek – Anastasova supruga Persida bila je kćerka uglednog trgovca iz Makedonije, ali i štićenica kneza Miloša koji je kumovao na svadbi. Pavlović je pored 5 kćeri imao još dvojicu sinova, te će i oni, poput njega i njegovog brata, postati ispomoć ocu.

Prvi je to bio stariji sin Milan. Anastas ga je uposlio čim je ovaj svršio gimnaziju, pa se i glava familije tada više posvetila dobavljačkim poslovima. U to vreme su ovdašnji tekstilni trgovci robu mahom nabavljali u Srbiji, ali Anastas je bio među prvima koji se zaputio do Trsta, Budimpešte i Beča. Dugo godina je Pavlovićeva radnja bila na dobrom glasu zbog trgovine pamukom, štofom i engleskim tkaninama. No, znao je iskusni trgovac i kako da taj glas održi: spram nekolicine konkurenata koji bi budzašto rasprodali pamuk (a to su činili mahom želeći veći profit), Anastas svojoj robi nikad nije spuštao cenu. I dok bi konkurencija na kraju ostajala kratkih rukava, Pavlović se uvek mogao pohvaliti pristojnim prihodom.

Čaršijske priče, neverne Tome i dostojni naslednici biznisa

Pronicljivo poslovanje polako je donosilo glavi porodice i sve veće bogatstvo. Do 1870. godine, Anastas je napustio radnju na uglu Knez Mihajlove i u Dubrovačkoj ulici izgradio lepu kuću na sprat. U prizemlju je sada imao dva dućana – jedan za sebe i drugi koji je dao u zakup. Bilo je očito da je ubirao lepe plodove rada, ali je po pitanju poslovnih i životnih rashoda uvek bio obazriv. Nikada se nije moglo reći da se rasipao novcem – štaviše, Pavlović je celu familiju smestio u samo tri sobice na spratu iznad dve radnje. Kad se stariji sin Milan oženio, i on se sa suprugom skućio u očevom domu.

Ipak, porodično-poslovna delatnost tek je počela da cveta nakon Srpsko-turskog rata 1878. godine. Jedino će nemio događaj koji se zbio nekoliko godina kasnije probuditi sumnju u Pavlovićeve poslove. Nakon što je u jednom od dućana buknuo požar, u narodu su krenula govorkanja da ga je izazvao sam vlasnik. Čaršija je Pavlovićevo bogaćenje pripisala naplaćenoj sumi od osiguranja, što je trgovac spremno opovrgao i pritom se javno u jednom oglasu zahvalio svima koji su pomogli da iz požara spase imovinu.

Ubrzo će i sin Milan imati sve više angažovanja u očevim poslovima. U trgovinu je uveo nove materijale, ali spram ostalih abadžija koji su držali robu boljeg kvaliteta, isprva je više zarađivao na jeftinijoj robi iz Češke. Kasnije je, uz veću ponudu engleskih štofova, otpočela i prodaja na veliko i malo. Tako će i radnja Anastasa Pavlovića uskoro biti prva koja je ovaj artikal nudila na beogradskoj pijaci.

Dokle su išle razmirice dvojice sinova?

Sa širenjem delatnosti i porodična kuća u Dubrovačkoj postajala je sve tešnja. 1890. godine, Anastas Pavlović svoja dva dućana pridružuje novoj jednospratnici u Knez Mihajlovoj. Sada je imao i sopstvenu kancelariju, blagajnu i knjigovodstvo, i uz to veliko skladište pamuka u podrumu i razrađenu logistiku za utovar, istovar i pakovanje robe u dvorištu. Pored starijeg Milana, do tada je i drugi sin Vlajko već bio uposlen u radnji. Sada je i zvanično primljen za ortaka, ravrnopravno deleći sa bratom sve porodične poslove.

Ipak, bilo je među braćom izvesnih trvenja – mada jednako udruženi u poslu, lako se uočavalo da su po naravi posve drugačiji. Milan je bio strog, ponekad i prek u ophođenju sa drugima. Kod njega su se uvek imali poštovati red, rad i disciplina, i naročito mu je bilo važno da svaki detalj u vezi organizacije i sračunavanja troškova po svaku cenu bude pod konac. Stoga bi mu i ostali uposleni (pa čak i mlađi brat Vlajko, koji je tada vodio blagajnu) često prilazili sa strepnjom i (straho)poštovanjem. I dok su ga u radnji iz poštovanja oslovljavali sa "ćir", dotle je Milan u razgovoru sa drugima bio veoma srdačan i predusretljiv. Pažljivo je promišljao svaku izgovorenu reč, čime je naprečac osvajao svakog sagovornika.

Spram njega je Vlajko delovao kao prava dobričina, iako je stariji brat na tome umeo otvoreno da mu zameri. No, i Milan je imao svoje razloge za to, pogotovo zbog toga što mu je teško zaboravljao nenamerne greške. Kada je Vlajko jednom prilikom isplatio pogrešnu sumu novca, Milan je nastavljao da mu prigovara iako je blagajnik docnije iz svog džepa vratio svaku paru. Vremenom je odnos među braćom izazvao i negodovanje oca Anastasa, da bi bratsko trvenje naposletku kulminiralo porodičnom tragedijom.

(Nastaviće se…)