Te ledene večeri sredinom februara 1923. godine beogradskim Terazijama vladala je nesnosna gužva. I dok su nevoljni prolaznici gunđali zbog gomile vinom zagrejanih veseljaka koji su do kasno u noć pravili buku, iza vrata hotela "Kasina" i "Pariz" odigravao se bal kakav Beograd nikada pre, a ni posle nije video. U organizaciji Udruženja ljubitelja umetnosti "Cvijeta Zuzorić", Beograđani su imali priliku da bar na tren zarone u Šeherezadine priče na balu "Hiljadu i druga noć".

Sve zbog "Cvijete"

A sve je počelo nekoliko meseci ranije kada je srce i duša tadašnjeg umetničkog Beograda, Branislav Nušić odlučio da uzme stvar u svoje ruke i organizuje umetnički bal koji bi zasenio sve prethodne. Svrha bala bilo je prikupljanje  sredstva za finansiranje izgradnje namenske galerije za potrebe Udruženja ljubitelja umetnosti "Cvijeta Zuzorić".

"Cvijeta" je u to vreme bila još mlado, ali vrlo aktivno udruženje građana koje se bavilo promocijom umetnosti kroz organizaciju izložbi, predstava, književnih večeri, koncerata. Ipak, narastajuće interesovanje umetnika i činjenica da je Beograd postajao kulturna prestonica Jugoslavije, izrodili su potrebu da se nađe trajnije prostorno rešenje za organizovanje svih ovih manifestacija.

Inicijalni sastanak na predlog Branislava Nušića, čija je čedo bila "Cvijeta", održan je u lovačkoj sali hotela "Imperijal" koji se nekada nalazio između Čika Ljubine i Simine ulice. Sam sastanak izazvao je veliko interesovanje umetnika, ali i viđenijih građana Srbije. U  dupke popunjenoj sali tiskali su se Svetislav Vinaver, Toma Rosandić, Pjer Križanić, Boško Tokin, Krista Đorđević, Tonica Ribar (supruga Ivana Ribara), i mnogo drugi. Predlog je sa oduševljenjem usvojen, formiran je organizacioni odbor, a ime ovom neobičnom balu - "Hiljadu i druga noć", dao je pesnik Gvido Tartalja.

Grafika: "Vreme", 1926. - Plakat za "Hiljadu i drugu noć"

Kako je Dučić zajahao Pegaza

Bal "Hiljadu i druga noć" organizovan je 16. februara 1923. godne, na prvu godišnjicu postojanja Udruženja "Cvijeta Zuzorić". Za mesto održavanja odabrana su dva hotela koji su i sami imali određenu umetničku tradiciju - "Kasina" i "Pariz" na Terazijama. Kako se priča o balu širila, a samim tim i interesovanje raslo, odlučeno je da se sale "Kasine" i "Pariza" povežu posebnim tunelom, kako bi što više znatiželjnika i donatora moglo da prisustvuje.

Tačno u 9 časova i 23 minuta, Branislav Nušić je otvorio vrata "Kasine" i okupljene pustio u čarobni i nestvarni svet umetnika, dostojan same Šeherezade.

Uski prolaz Kasine vodio je u salu u kojoj je čitava jedna strana bila oslikana neobičnim muralom Pjera Križanića "Pegaz u 1002-oj noći". U svojim sećanjima, književnik Gvido Tartalja ovako opisuje prizor:

"Dučić sedi na Pegazu držeći u jednoj ruci uzde, a u drugoj veliku čipkastu lepezu. Do njega su Sima Pandurović, Veljko Petrović i Momčilo Milošević, pa dalje Todor Manojlović, Sibe Miličić (kao da hoda po žici), Stanislav Vinaver, Tin Ujević, Rastko Petrović, Dragan Aleksić i ja. Drugi deo karikature prikazuje pripovedače, dramske pisce i kritičare i tu se vide Ivo Ćipiko, Ivo Vojnović, sa suncokretom, Bogdan Popović, Milan Gol, tada upravnik Narodnog pozorišta, i Marko Car, najstariji po godinama."

Grafika: "Beograd u sećanjima"/Pjer Križanić 

Bal o kome se pričalo godinama

Kada biste zaronili dalje, dočekalo bi vas još bezbroj čuda. Sale su bile uređene po nacrtima umetnika, zidovi ukrašeni slikama i dekoracijama Bete Vukanović, Mladena Josića, Dušana Jankovića (koji je i napravio jedan od modernističkih plakata za bal), Petra Dobrovića i svih drugih koji su činili živahni kolaž umetničkog Beograda… U gomili koja se tiskala, što u večernjem odelu, što u kostimima, nalazili su se Ignjat Bajloni, Tin Ujević, Toma Rosandić, Rastko Popović, mnogi drugi znani i nezni.

Po ćoškovima su pesnici recitovali svoje stihove, balerine izvodile vešte piruete, artisti na žici vratolomije, Rusi pevali tužne romanse, glumci izvodili skečeve. Tu se nalazio i knjižar Geca Kon koji je za potrebe bala odštampao posebnu ediciju knjiga manje poznatih pesnika, koje je besplatno delio. Svaka od knjiga imala je na sebi posebni pečat "Hiljadu i druga noć". U sali gde se nalazio vodvilj, izvedena je namenski komponovana baletska groteska "Sobareva metla", kompozitora Miloja Milojevića, a u izvođenju baleta Narodnog pozorišta.

A, onda… u deset časova, salom su se zaorili prvi taktovi opere "Pajaci". Jednim elegantnim pokretom, tambur-mažor bala, književnik Sibe Miličić podigao je palicu i začule su se fanfare. Laganim korakom za njim je krenula povorka umetnika obučenih u raznorazne kostime iz svih epoha, naroda, zanimanja i zvanja, bajkovitih i stvarnih. A na samom kraju povorke, na dvojcu obučenom u slona, nalazila se sama Šeherezada koji je zagonetnim smeškom gledala prisutne koji su bar na jedno veče otelotvorili sve njene priče.

Vrhunac zabave nastupio je u 11 sati uveče, kada su se otvorila vrata sale hotel "Pariz", i Beograđani zakoračili u pravi Pakao. Vreli pakao u sred zime za njih je osmislio i organizovao spomenuti Tartalja. Zaneseni dekadentnim prizorima, modarnom muzikom koja je dolazila sa svih strana, očarani smehom i slatkim pićem, u karnevalskoj atmosferi Beograđani su se veselili sve do šest sati ujutro…

I pošto je poslednji put pala zastava vodvilja, i umorni umetnici krenuli kućama, ogranizatori bala su u sali posutoj konfetama radosno trljali ruke. Te noći, kroz magične svetove mašte, prošlo je preko 2000 Beograđana, koji su bogovima umetnosti priložili 300 hiljada ondašnjih dinara. Od togaje čist prihod iznosio vrtoglavih 150 hiljada. Od ovog prihoda deo je usmeren za izgradnju umetničkog paviljona, a deo umetnicima kao pomoć za dalje školovanje.

Pavilion "Cvijete Zuzorić" svečano je otvoren 1928. godine, a ovakav bal, a ni ovakve umetnike, Beograd nikada više nije doživeo.