Foto: Library of Congress
Beli venčac u Beloj kući
Amerikanci su početkom dvadesetog bili zadivljeni podvizima srpske vojske, užasnuti stradanjima i golgotom. Usta su im bila puna “srpskog junaštva”: “Borba srpskog naroda za slobodu i pravo kao aspiracije svih velikih slovenskih naroda za priznanje njihovog nacionalnog identiteta i njihovog prava na samoopredeljenje kao i slobodnu političku akciju, privlače danas više nego ikad pažnju celog sveta i moraju pridobiti simpatije svakog onog koji vidi ono što svakog dana biva sve jasnije državnicima svih naroda – da budući svetski mir zavisi od pristanka naroda na sudbu koja se tiče njihove sreće i budućnosti” reči su predsednika Vudro Vilsona na svečanosti Srbiji u čast u Beloj kući, dok su pored njega stajali srpski poslanik u Vašingtonu Ljubomira M. Mihailovića i slavni naučnik Mihajlo Pupin, inače lični prijatelj gore pomenutog predsednika Vilsona. A svi su oni stajali na “belom kamenu” iz Srbije, iz Venčaca.
Venčac u Vašingtonu
Da se poveže jedno od najpoznatijih zdanja na svetu, ako ne i najpoznatije, treba se vratiti u istorijat čuvene rezidencije američkih predsednika. A njena prošlost je slična i burnoj istoriji zemlje. Počelo je sa Džordžom Vašingtonom, 1792. godine. Građevinsku dirigentsku palicu držao je irac Džejms Hoben. Završena je osam godina kasnije. Zatim sledi američko britanski rat i 24. avgust 1814. godine britanske trupe, na jedan dan, ulaze u Vašington i pale sve na šta naiđu. Stradali su Kapitol, Predsednička palata, zgrade vlade. I Vašington bi se pretvorio u buktinju, da nije bilo nevremena koje je ugasilo požare. I to je bilo prvi i poslednji put da je američka prestonica bila u rukama neprijatelja. I ponovo je 1819. arhitekta irac Hoben rukovodio obnovom. Od tada, dom predsednika SAD preživeo je napad, dva požara i pokušaj da se izgradi rivalska Bela kuća. Današnji izgled Bela kuća dobija 1934. godine, kada je Frenklin Ruzvelt preneo takozvanu Ovalnu kancelariju, radnu sobu predsednika SAD, na zapadnu stranu.
Zašto Bela kuća?
Naziv Bela kuća zdanje je dobilo 1901, po ideji Teodora Ruzvelta, zbog njene bele fasade. Bela kuća ima 132 sobe, 35 kupatila, 412 vrata, 147 prozora, 8 stepenica, 3 lifta, 1 bazen za plivanje, igralište za tenis i bioskop. Često viđamo i predsednički helikopter kako poleće sa travnjaka predsedničke palate. I sve vreme obnove, jedna misterija prati ovo zdanje – nikada nije pronađen kamen temeljac. Kažu da su ga postavili slobodni zidari, pa su proslavljajući uz veću količinu alkohola, zaboravili da zabeleže gde je zakopan. Ostala je i tajna iz kog majdana je kamen izvađen. Predsednik Truman je pokušao da ga pronađe tokom rekonstrukcije predsedničkog zdanja, ali kamen niko nije video od njegovog postavljanja. i tako je “temeljni” kamen otišao u legendu, samo jedno od predanja Bele kuće. Iako je poznato da Srbi vole mitove i legende, onako od “uha do uha”, pa na tom putu poraste i naraste često do nezamislivog obima, jedna istinita priča ostade nekako gotovo zaboravljena. Priča o Beloj kući i belom šumadijskom mermeru. O našem aranđelovačkom venčacu, kamenu da belji ne može da bude. I malo ko zna da je u Beloj kući ugrađen mermer, beli aranđelovački venčac!
Prema podacima iz Istorijskog arhiva, kamenoresci iz sela Banje, Brezovca, Vrbice, Kamenara, Bukovika, ljudi koji su kamen znali “u dušu”, vadili su mermer iz kamenoloma planine Venčac. I kako to i biva, u prvo vreme za nadgrobne spomenike, a kada se za venčanski mermer, belinu i kvalitet proneo glas, doplovio je i do Novog sveta, odakle su stigle narudžbe. Kažu da su isti kamenoresci vadili blokove, i to ručno za izgradnju Bele kuće u Vašingtonu. Kako je bilo ručno vaditi i transportovati blokove mermera iz Venčanskih majdana, preko okeana, do Vašingtona, možemo samo zamisliti. U svakom slučaju, kada god prvi čovek najveće svetske sile prošeta svojim odajama, prati ga mermer iz Srbije, iz Venčaca.