Statistika kaže da se u Beogradu na 17 opština i nešto više od 320.000 hektara skućilo preko milion i po duša. Naš grad titulu najveće ljudske košnice nosi gotovo od samog nastanka pre 6 milenijuma.

Ali, kao što svako pravilo ima izuzetak, tako da je i ova činjenica ima svoje „ali“… Bez obzira kako nam danas zvučalo čudno, Beograd je u jednom trenutku imao samo jednog stanovnika.

Senka rata ponovo nad Beogradom

Novu 1813. godine Srbi su dočekali sa izvesnom strepnjom. Nad mapom Evrope ponovo su se igrale ratne igre, a jedan o piona koji je gubio na značaju bila je upravo ustanička Srbija. Njen najveći saveznik, Rusija, našla se na udaru Napoleona i u nastojanju da obuzda gubitke na dva fronta odlučila se na potpisivanje mirovnog ugovora sa Turskom. Bukureštanski ugovor sadržao je, doduše, odredbe koje su se odnosile na položaj ustanika u Turskom carstvu, ali je njihova primena značila poništavanje svih žrtvi koje je srpski narod podneo tokom devet godina ustanka.

Osveta Turske, rasterećene od ruske pretnje, bila je brza i brutalna. U leto 1813. godine napada ustanike iz tri pravca – preko Vidina, Niša i Drine. Ustanici, malobrojni, razoreni unutrašnjim sukobima i odsustvom jakog vođe, loše opremljeni, mogli su samo da krenu u odstupanje. Jedan za drugim, Karađorđe i skoro sve vođe ustanka prešle su u Austriju.

Gradovi su padali jedan za drugim, srpska utvrđenja su razorena, raja je trpela osvetu. A poslednji na tom putu vatrenog turskog mača bio je nekadašnji dragulj carske krune – Dar al Džihad. 

Kako je to imati grad samo za sebe?

Građane Carigrada je tog jutra ranog oktobra 1813. godine probudili su pucnji iz svih gradskih topova. Umesto iznenadnog napada, oglašavali su ponovno osvajanje Beograda, Smedereva i Šapca. Ovo neobično slavlje nastavljeno je još dva puta toga dana i naredna dva. Carevina je ponovo izašla na svoje zapadne granice.

A tamo, na dalekom zapadu, na obali dveju rekla, tvrđava sazidana na belom kamenu izgledala je nesvakidašnje mirno. Kada su prvi izviđačke jedinice ujahale u grad, zatekao ih je potpuni mir, tek pokoje zavijanje gladnih pasa i pucketanje vatre koja je gutala ostatke Dorćola. Još uvek zaneseni silom osvete, provaljivali su u puste domove, tražeći skrivene stanovnike nad kojima bi iskalili bes. Uzalud. Beograd je bio potpuno pust, a gusti dim spuštao se sve do reka skrivajući suprotne obale.

A onda je iz jednog sokaka, klateći se i uzvikujući: „Haso! Mujo! Ibiše!“ izronio jedini stanovnik varoši. Bio je… čudna pojava. Omalen, odeven u vreću zategnutu pletenim pojasem, odavao je utisak nekog biblijskog pustinjaka. Prizor je upotpunjavalo okruglo lice ozareno osmehom i razbarušena kosa koja je izvirivala ispod 3-4 kape koje su bile nataknute jedna na drugu. Oni Haso, Mujo i Ibiš bili su lokalni avlijaneri koji su činili njegovu pratnju i najbolje drugove.

Zabezeknuti prizorom, Turci nisu znali šta da rade s njim. Ubrzo je postalo jasno da čovečuljak nije baš pri svesti i da bi greh bio svetiti se nad njim. Nekako su uspeli da saznaju da se zove Nasta, a da su ga sugrađani zvali Ludi Nasta. Ušuškan u svom svetu, nije ni primetio da je sam u varoši, a odgovor na pitanje gde su se ostali deli nije znao, mogao ili hteo da kaže.

Tako je Ludi Nasta, bar na par dana bio jedini stanovnik Beograda.

Besane noći i osveta koju niko nije slutio

Ali, ovde nije kraj priče. Činjenica da im je ruku pao ubogi Nasta, bila je samo so na ranu osvajača. Kada je narednog dana u grad ujahala glavnina turske vojske, naređeno je da se iz okolnih sela u varoš dovedu svi raspoloživi Srbi. Staro, mlado, muško ili žensko, uterano je u kolonu i dovedeno pred bedeme tvrđave. Zapovest je bila da se sve muško stanovništvo saseče mačem, a žene i deca odvedu u roblje. Zulum je bio toliki da su danima ulice odzvanjale od zvuka ljudskog očaja.

Ovakvo stanje nastavilo se do dolaska neočekivane pomoći. Spasilac je bio niko drugi do Huršid-paša, veliki vezir i izaslanik sultana, koji je stavio tačku na ovaj pogrom.

Međutim, povratak Srba u varoš nije tako lako išao. Dve godine kasnije, kada je novi ustanak pretio da pobuni Srbiju, u Beogradu je živelo tek šezdesetak hrišćanskih duša. Varoš, razorena i garava od posledica požara, bila je i dalje pusta.

Do pravog buma doći će nekih deceniju i po kasnije kada knez Miloš uzima stvar u svoje ruke. Stari politički lisac znao je da se pobeda može postići i na drugi način sem silom. Njegovo oružje nisu bile puške i topovi, već brojčana nadmoć. Malo milom, malo i silom, krenuo je naseljavanje srpskog stanovništva po obroncima starog grada. O njegovom uspehu svedoči činjenica da je 2 decenije posle turskog povratka u Beogradu živelo 18.000 duša. Oko 6.000 činili su Turci, 2.000 Jevreji, Cincari i Grci, a ostatak Srbi. Među tih 10.000 Srba bio je izgleda i onaj jedan jedini stanovnik grada – Ludi Nasta.