U doba najvećeg širenja Osmanskog carstva na zapad, osmanski sultan Sulejman Veličanstveni odlučio je da osvoji Rodos i Beograd - mesta koja nije uspeo da osvoji njegov predhodnik Mehmed II Osvajač. Sulejman je krenuo u pohod na Beograd polovinom maja 1521. godine. Pad Beograda pokazao je nadmoć Osmanskog carstva i nesposobnost ugarske vlasti da se odupre njegovoj ekspanziji.  

Nespremnost Beograda za opsadu 

Kao i ostali ugarski gradovi na granici, Beograd je 1521. godine bio izuzetno zapušten. Vojna posada je bila malobrojna i nedovoljna za bilo kakvu ozbiljniju odbranu. U Beogradu je bilo  svega nekoliko stotina vojnika, koji msecima nisu primili plate. Najamničke trupe pretvorile su se u nedisciplinovanu bandu, a šajkaši, koji su bili odgovorni za bezbednost reka, bili su ponižavani. Kada su se obratili kralju da im isplati njihove plate on ih je poslao državnom blagajniku, koji ih je dočekao sa nipodaštavanjem. Pokušali su ponovo da dođu do kralja Ugarske, ali on nije hteo ni da ih primi. Među stanovništvom i vojskom je vladala glad zbog nestašice životnih namirnica. Ovakva situacija je osmanlijskoj vojsci samo olakšala osvajanje.

Sve ovo je uticalo je na nespremnost Beograda za odbranu. Veliki deo topova bio je izgubljen u bici pod Avalom, nije bilo dovoljno pušaka, baruta niti drugog oružja ili ratnog materijala. Beogradski ban, Franja Hadervari, je pozajmio novac kako bi grad pripremio za odbranu, ali je pomoć stigla prekasno. Zbog bolesti, ban čak nije ni bio u gradu prilikom opsade. Stvarnom odbranom grada komandovao je Mihailo Mora koji je zamenjivao Hadervarija, koji, po mišljenju mnogih, nije bio dorastao zadatku. 

Snaga turske vojske

U drugoj polovini maja 1521. godine, turska vojska krenula je iz okoline Carigrada na čelu sa sultanom u pratnji njegovih najboljih vojskovođa Piri-pašaom, Mustafa-pašom, Ahmed-pašom, Bali-begom, Husrev-begom i drugima. Bila je organizovana i pripremljena velika kopnena vojska i flota. Brodovi su iz Crnog mora doplovili do Dunava, na kojima su, osim lađara bili i janičari. Tačan broj turskih vojnika se ne zna i moguće ga je samo približno proceniti, pošto se razlikuje u izvorima. Pominje se 200.000 vojnika, ali se pretpostavlja da je ovaj broj višestruko preuveličan. Osim toga, ovaj broj vojnika smanjen je usled epidemija crevnih oboljenja. Snaga turske vojske nije bila u ljudstvu, nego u opremljenosti i dobroj organizaciji. Imala je dovoljno svih vrsta oružja, artiljerije i topova.

Stezanje obruča oko Beograda

Krajem juna 1521. godine, turska vojska je prošla Niš i Kruševac, a najveći deo vojske sa sultanom na čelu uputio se ka Šapcu. Prvih dana jula počeo je turski napad na Šabac. Sultan je odmah po preuzimanju grada naredio da se sagradi pontonski most na Savi, da bi sa sremske strane, od Zemuna, sa glavninom vojske napao Beograd. 

Dok je sultan boravio u Šapcu, a njegovi odredi pustošili Srem, Piri-paša je ratovao kod Beograda. Prvih dana jula deo turske vojske je odvojen i pod zapovedništvom Piri-paše poslat ka Beogradu. Ove trupe su imale zadatak da dopru do Beograda i da motre na ugarske pripreme i na eventualni ugarski protivnapad.

Piri-paša i Husrev-beg otpočeli su opsadu Zemuna kako bi potpuno odsekli Beograd. Grad je žestoko bombardovan, a malobrojni branioci nisu mogli da pruže snažniji otpor. Utvrđeni Zemun se predao, stanovništvo je zarobljeno, a branioci pobijeni. Posle pada Zemuna situacija u Beogradu se znatno pogoršala. Obruč se sve više stezao, a svi turski napori bili su usmereni na rušenje bedema i pojedinih kula. 

(Ne)delovanje ugarskih vlasti

Bilo je očigledno da Ugarska neće moći da odbrani Beograd. Kralj je shvatio kako je prinuđen da se osloni na plemiće i poslao im krvavi mač, prastari simbol velike opasnosti, nadajući se da će ih na taj način motivisati na odbranu zemlje. 

Erdeljski vojvoda Jovan Zapolja, koji je u to vreme smatran za najboljeg ugarskog vojskovođu, nije se priključio kralju. Od inostrane pomoći nije bilo nikakve koristi, a pomoć iz Venecije nije stigla. Nakon opsade, Ugarska je optuživala Veneciju ne samo zato što nije pružila pomoć Ugarskoj, već ju je i optuživala da je pomagala Turke artiljerijom.

Nadvojvoda Ferdinand i poljski kralj Žigmund uputili su vojnu pomoć koja se sastojala od 5.000 vojnika pešadije i 500 konjanika, ali kasno. Njihovi odredi  pridružili su se kralju pred sam kraj opsade, kada je svaki otpor Turcima postao beznadežan.  

Opsada i pad grada

Za razliku od prethodnih pokušaja osvajanja Beograda, ovoga puta, glavni napad bio je isplaniran sa sremske strane. Sa ove strane bedemi su bili jednostruki, dok su na svim ostalim bili dvostruki. Kako su Turci već zauzeli Srem, u avgustu 1521. godine Beograd se nalazio u potpunoj izolaciji. Sultan se sa svojom pratnjom nalazio Šapcu, na levom krilu, sa dunavske strane, nalazio se Mustafa-paša, a na desnom krilu napadom je rukovodio Piri-paša. Turska konjica nalazila se na sremskoj obali i na Velikom ratnom ostrvu.

Bombardovanje Beograda koje je počelo još u junu nastavljeno je pojačanim intezitetom tokom avgusta. Beograd se branio topovskom i puščanom vatrom sa kula i bedema. Gradski zidovi bili su ozbiljno oštećeni. Početkom avgusta počeli su juriši na grad. Turci su usmerili napad ka Donjem gradu koji je bio najslabija tačka odbrane. 

U toku noći 7. avgusta, kada su se turske snage  približile bedemima, počeo je opšti juriš na Beograd sa tri strane. Sa obale Save krenuo je Piri-paša, sa Dunava Mustafa-paša i frontalno sa rečne strane Ahmed-paša. Branilaca je bilo premalo da bi mogli da se suprotstave svim stranama. Nakon žestoke celodnevne borbe, Turci su prodrli u varoš i osvojili je. 

Turci su dovukli topove u Donji grad kako bi povećali efikasnost bombardovanja. Branioci su ulagali velike napore da onesposobe ovaj top, ali u tome nisu uspeli. Turski strelci su ubacivali zapaljivi materijal u grad, što je izazivalo brojne požare. 

Kada su zauzeli Donji grad, Turci su kopali lagume sa ciljem da raznesu bedeme. Položaj Gornjeg grada bio je pogodan za ovu operaciju jer se nalazio na brežuljku, a Turci su držali podnožje tog brežuljka. 

Situacija u gradu se naglo pogoršavala i  25. avgusta branioci su pregovarali o predaji, ali su tražili višednevni rok za povačenje, što su Turci odbili. Već 26. i 27. avgusta krenuo je opšti turski napad. Stanovništvo je aktivno učestvovalo u odbrani grada, ali je njohovo angažovanje samo odložilo njegovu predaju, ali nije moglo sprečiti pad Beograda. Pošto su saznali da od kraljeve pomoći nema ništa, branioci su uvideli da im je ponestalo sredstava posle dvomesečne borbe i shvatili da im je jedino preostalo da se predaju. 

 

Primopredaja grada

Ugarski kralj je neposredno posle pada grada optuživao Srbe i beogradskog bana, Franju Hadervarija. Nakon predaje grada Mađari su pušteni, dok su Srbi deportovani u Carigrad. O predaji grada pregovarali su ugarski zapovednici. 

Branioci nisu mogli da postavljaju naročite uslove sultanu prilikom predaje. Tražili su poštedu svojih života i pravo da slobodno napuste grad. Sultan je to obećao i grad se predao napadaču. 

Protokol o predaji potpisan je 28. avgusta i istog dana je u ime sultana u tvrđavu ušao smederevski beilbaša sa jednim janičarem. Sutradan je osmanlijska vojska zauzela Beogradsku tvrđavu. Istovremeno sa turskim zaposedanjem grada hrišćani su počeli da ga napuštaju. Mađari su brodovima poslati u Slankamen gde se nalazio Beli-beg, a srpskom stanovništvu nije dozvoljeno ni povlačenje ni zadržavanje u Beogradu. Sultan je 9. septembra naredio da se ratnici iz Beograda odvedu u Carigrad pod stražom. Oko 10. septembra srpske porodice krenule su iz Beograda i po odobrenju Turaka, sa sobom su poneli svoje svetinje, između ostalog mošti Svete Petke, mošti carice Teofane i ikonu Bogorodice, kako bi ih spasili od uništenja.  

Turski Beograd

Sultan je u Beograd ušao 30. avgusta i odmah po dolasku naredio da se  crkva u Donjem gradu pretvori u džamiju. Ubrzo su i sve ostale beogradske crkve pretvorene u džamije. Prvi turski zapovednik Beograda bio je Bali-beg koji je postavljen za smederevskog sandžaka i beogradskog muhafiza.

Ugarske vlasti su vest o padu Beograda držale u najvećoj tajnosti. Ovo je trebalo da pruži vreme dvoru da reaguje, ali svaki pokušaj povratka izgubljenog bio je nemoguć. Za beogradski poraz kažnjeni su beogradski banovi Franja Hadervari i Valentin Terek oduzimanjem celokupne imovine. Pad Beograda, najvažnije ugarske tvrđave na južnoj granici Ugarske kraljevine, bio je uvod u ugarski poraz i tursko prodiranje u srednju Evropu.