Te 1941. trinaestogodišnji Nenad obreo se u logoru Autokomanda. Uplašeni dečak, utehu i smirenje nalazi u priči sa jednim starim logorašem koji mu otkriva strahote logorskog života.

Logor za Srbe

„A ta Banjica? Šta se tamo nalazi?“ upitao je Nenad.

„Banjica ti je uglavnom za vas, Srbe. Tamo na smrt čekaju oni koji su se drznuli da pruže otpor ovom… ovom… okupatoru“, sa težinom u glasu izgovorio je ovu reč, „… i oni koji poržavaju partizane.“

Vrućeg petojulskog dana 1941. godine zeleni kamioni zaustavili su se ispred bivše kasarne pešadijskog puka na Banjici. Vojnici su iskočili i ušli u zgradu. Sve su opasali bodljikavom žicom. Dovedeni su i psi, lepi veliki nemački ovčari. Nadređeni su bili zadovoljni. Onda se dovezao još jedan kamion, pa još jedan. Stigli su prvi stanovnici novoformiranog banjičkog logora.

Planirano je da Banjica bude samo lokalni logor u koji bi bili upućivani otporaši, simpatizeri NOP-a (Narodnooslobodilački pokret), komunističke vođe. Međutim, već u avgustu 1941. godine odlučeno je da se u naš glavni grad šalju svi zarobljenici. Zgrada koja se danas nalazi u sastavu vojne akademije brzo se napunila. Tu su dovodili Jevreje, Rome (i još 17 drugih nacionalnosti), sveštenike, četnike, simpatizere građanskih partija, zemljoradnike koji nisu predali dovoljnu količinu žita Direkciji za ishranu, ali i masone, kriminalce i mnoge druge. U tim logorskim zidinama svi su bili jednaki. U septembru 1942. godine birokratiji naklonjeni Nemci počeli su da prave klasifikaciju svojih zatvorenika. Ne samo da su imali generalije svakog pojedinca kao što su ime, prezime, nacionalna pripadnost, već su imali i tri kategorije u koje su ih svrstavali prema prestupu. U prvu su spadali najteži krivci koji su većinom streljani. Druga kategorija služila je za streljanje ukoliko nema dovoljno talaca za Nemačku osvetu prema kojoj je za svakog ubijenog Nemca streljano 100, a za jednog ranjenog 50 logoraša. Treću kategoriju činili su zatvorenici čija krivica nije dokazana.

Ko je dospeo u ovaj logor znao je da su mu slabe šanse da će odatle izaći živ. O hrabrosti i junaštvu zatočenika ostala su da svedoče pisma, neka pisana na običnom papiru, neka na papiru od cigareta, toalet papiru, pa čak i na unutrašnjosti košulje. Poslednje pozdrave najčešće su pisale žene.

„Draga mama i svi ostali,

Sinoć iznenada, kada smo se najmanje nadali, dođoše da izvode na streljanje. Prozvali su 12, a među njima i naše Srpče (sestra Srbijanka). Ja sam očekivala da će i mene posle nje i dignem se da se spremim. Međutim, on prestade i reče ovima da izlaze. Tog momenta bilo mi je strašno. Ona se obuče i reče zdravo. Poljubile smo se na brzinu. Pošla je gordo podignute glave, kao što i uvek ide.“ Pisala je Jovanka Bukumirović o stradaju svoje sestre Srbijanke.

„Draga mama, … Prekjuče je počelo streljanje. …likvidiraju prvo muškarce, pa ćemo živeti možda još osam dana, a može da nam se desi da odemo i danas.“ 

Foto: Wikipedia / Muzej banjičkog logora - Sestre Srbijanka i Jovanka Bukumirović 

Sajmište – Jevrejski logor Zemun

„Čiko, kad su nas dovozili, voz je prvo stao u jednom drugom logoru, pa su nas odatle doveli ovamo.“

„Uh… sine… to je tek pakao na zemlji.“

„Zašto tako kažete?“

„Zato što je to tuga, čemer, jad, smrt i bol.“

Logor Sajmište službeno je nosio naziv Jevrejski logor Zemun. Pošto je leva obala Save i pripadala Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, nemačka je zatražila da joj se ustupi ovo parče zemlje. Samo nekoliko godina ranije (1937. godine) na „Sajmištu“ je otvoren Prvi beogradski sajam. Odatle se 1938. godine emitovao prvi televizijski program na Balkanu. Centralni toranj, koji je služio za obuku padobranaca, konstruisala je Škoda. Međutim, preko noći sve se preokrenulo.

Kupole pod kojima su se Beograđani divili bogatoj sajamskoj ponudi i čudili inovacijama, pretvorile su se u masovne spavaonice.

Beogradski Jevreji dobili su naredbu: Odmah se prijavite u kancelariju Jevrejske policije. Već 8. decembra kolona ljudi pognutih glava, koji su oko rukava kaputa nosili zašivenu žutu traku, kretala se pontonskim mostom preko Save. Neki su se tešili da je sve to privremeno i da će se uskoro vratiti svojim domovima, drugi su načuli da će ih odatle prebacivati u udaljene logore. Oni najzloslutniji predosećali su da se više nikada neće vratiti. Ključeve svojih kuća, stanova i radnji ostavili su komšijama. Neki i decu. „Pričuvaj, komšija, zalivaj Sarino cveće… Pa ako se vratimo... Doviđenja, komšija.“ Već 15. decembra logor je brojao 5.280 duša.

Komandant logora bio je Herbert Andorfer, SS potporučnik, a podoficir Edgar Enge (poznat pod nadimkom Dželat) bio mu je zamenik. Obojica su volela da zlostavljaju zatočenike, a ni ubijanje logoraša nije im bilo strano.

Upravu su činili Jevreji. Oni su vodili računa o svemu – od snabdevanja, kuvanja, pa do organizacije života. I u logoru, kao i na slobodi, većina njih bila je vredna i pedantna. Izdvajali su se samo oni koji su bili angažovani da budu logorsko obezbeđenje. Helsinški sindrom bio je česta pojava te su uposleni čuvari bili izrazito surovi prema drugim logorašima.

Deo ovog logora činio je i Jugoslovenski paviljon broj 3, izgrađen sa namerom da prikazuje bolje sutra. Da se u njemu prikazuju automobili, nameštaj, kombajni i drugi noviteti pored kojih bi posetioci zanemeli od lepote ili inovativnosti. Umesto toga, u paviljonu kojem je u bombardovanju oštećen krov, kojem su svi prozori bili polupani, zimu 1941/42 dočekali su zarobljenici – žene koje su uz sebe privijale mališane pokušavajući da ih ugreju, krupnooka deca koja su vrištala od gladi i hladnoće i muškarci nemoćni da pomognu svojoj porodici.

Nisu bili zatočeni zato što su ukrali, ubili, prevarili. Bili su to ljudi kojima su oduzeta sva prava, koji su bačeni na sam rub čovečnosti samo zato što su pripadali Jevrejskom ili Romskom narodu. Ta zima bila je jedna od najhladnijih koje je Beograd pamtio. Više od 500 zatvorenika umrlo je u tih nekoliko meseci.

„Da, sećam se tornja… i ja sam tu prvo došao. Mislili smo da ćemo tu i ostati. Uplašio sam se kad su rekli da idemo dalje. Dobro je da sam sad ovde.“ 

Iako je planirano da zarobljenici iz Sajmišta budu transportovani u udaljene logore do toga nije došlo. Kada su shvatili da se premeštanje neće desiti, beogradske okupatorske vlasti naredile su istrebljenje Jevreja. Iz Berlina je stigla dušegupka, posebno konstruisani kamion za ubijanje ljudi, i „transport“ je počeo. U početku Nemci su tražili dobrovoljce, govoreći da se logor prazni kako bi u njega mogli da dovode zarobljene partizane i simpatizere komunističkog pokreta. Osobe koje bi transportovali ljubazno su savetovali da sa sobom ponesu najvrednije što imaju, a da ostalo spakuju i da na paket stave svoju adresu kako bi im stvari bile vraćene.

Foto: Petar Miniić

Jedan od vozača dušegupke jako je voleo decu i džepovi su mu uvek bili puni bombona. Mališani su mu trčali u zagrljaj željni ljubavi i slatkiša. Pošto bi podelio bombone, vozač bi seo u kamion čija komora je bila puna ljudi, uključio motor, mahnuo malenim drugarima i uputio se ka Jajincima. I dok su mu deca odmahivala, njegovi „putnici“ počinjali su da se guše.

Nakon što su ubijeni i poslednji jevrejski stanovnici ovog logora on menja svoju namenu i postaje logor za političke zatvorenike odakle su dalje transportovani u radne logore, najviše u Norvešku. Na Sajmište je čak dopremljeno skoro 3.000 logoraša iz zloglasnog Jasenovca. Međutim, nakon što je utvrđeno da nisu radno sposobni vraćeni su nazad i surovo pogubljeni.

Prema istoričaru Milanu Koljaninu, kroz logor Sajmište prošlo je 31.972 osobe. Pored Jevreja, bilo je dosta i Srba i Bošnjaka iz Bosne i Hrvatske, ali i Grka i Albanaca. Najveći broj zatvorenika doveden je sa Kozare.

Na malom prostoru bilo je jako mnogo ljudi u veoma lošim higijenskim uslovima. Zarazne bolesti su harale. Najgore je bilo 1942. godine kada je izbila epidemija dizenterije. Samo 22. avgusta preminulo je 340 osoba. U početku su osobe koje bi se razbolele od neke zarazne bolesti bile tučene do smrti ili odmah streljane. Mađarski paviljon bio je mesto za mučenja i vešanja te su ga zatvorenici prozvali „paviljon smrti“.

Foto: Zac Allan - Zloglasna dušegupka

Jevreji su bili prve i poslednje žrtve Jevrejskog logora Zemun. Iako je tokom šestoaprilskog bombardovanja Beograda logor bio pogođen, grupa mađarskih Jevreja provela je u njemu tri dana tokom septembra iste godine čekajući da budu prebačeni u logore u Nemačkoj i Poljskoj. Oni su bili poslednji koji su napustili ovaj logor.

A Nenad? Nenadu se u vihoru ovog ludila sreća malo osmehnula. Posle nekoliko meseci koje je uspeo da preživi u logoru bio je odabran za rad u fabrici, što je značilo da izlazi iz mučilišta.

„…dolazi kamion Ford sa vozačem Bojković Hranom i nekim gospodinom. Potrpaju nas na kamion i pravac na slikanje kod nekog fotografa na Terazijama br. 5. Tamo smo dobili i neke lepe boks cipele i logorsko odelo, te nas tako po visini postroje i slikaju. Ponovo na kamion i pravac na Savu, preko Save u Zemun i u jednu fabriku za koju do tada nismo znali ni da postoji…“

Njega i još petnaestoricu logoraša, jednoga dana, samo su strpali u kamion i transportovali u Zemun, tačnije u fabriku „Vukojčić“, veliku predionicu koja će kasnije postati poznata pod imenom „Ivan Milutinović“. Nenad je ovde radio sve do 1944. kada odlazi u partizane. Preživeo je i rat, vratio se u Zemun i u njemu proveo svoj radni i životni vek.