Istoričari se ne slažu oko tačnog broja bitaka vođenih za Beograd. Zna se da ih je bilo najmanje 112. Međutim, jednu je obeležio nesvakidašnji događaj. Te 1915. dogodilo se nešto što je do tada bilo nezabeleženo u istoriji ratovanja - pobednik je, uz najveće vojne počasti, sahranio vojnike poražene strane, žaleći što bili na suprotstavljenim stranama.

Mala Srbija, veliki rat i branioci Beograda

Do tada neviđeni sukob naroda, nazvan Veliki rat, mala i nedovoljno oporavljena Srbija otpočela je blistavim pobedama. Osramoćena na Ceru i Kolubari, Austrougarska je u pomoć pozvala starijeg brata - Nemačko carstvo.

Srpska prestonica izgledala je kao primamljiv plen za "kandže nemačkog orla". U okolnostima kada se plamen rata širio Evropom i kada su velike sile "mešale karte" za novu podelu kontinenta, Austrougarskoj je bila potrebna brza pobeda nad Srbijom.

Međutim, genijalni stratezi, vojvoda Stepa Stepanović i general Živojin Mišić, svojim ratnim aktivnostima nisu dozvolili bečkom Ratnom savetu da lako ostvari svoje planove. Austrougarska, priklještena sa svih strana velikim i moćnim državama, mogla je da razmišlja o teritorijalnom proširenju jedino ka jugu.

Njihovi dalji koraci bili su jasni – Srbiju treba osvojiti po svaku cenu.

Kako bi ostvarili svoju zamisao na srpski front, kao pojačanje svojoj saveznici Austrougarskoj, pristižu nemački vojnici. Sila je krenula na Beograd. 

Kako se u životu ništa ne događa slučajno, za vođe obe vojske, osvajača i branilaca, postavljena su dva nekadašnja druga iz mladosti. 

Na čelu Treće srpske armije stajao je Pavle Jurišić Šturm, lužički Srbin koji se zaljubio u Pravoslavlje, Srbiju i u Srpkinju. Nasuprot njega, nalazio se njegov ratni drug iz Francusko - pruskog rata, August fon Makenzen.

"...Srbi su narod koji voli slobodu I koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali narod ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije", bile su fon Makenzenove reči nemačkim vojnicima pred napad na Beograd.

Bilo je vreme da progovori oružje... 

Grafika: Projekat Gutenberg / The Illustrated War News - Ulazak Austrijanaca u Beograd 1915. 

Između bombi i smrti 

Na tada mali Beograd je palo, kažu vojni izvori, preko 30.000 granata. Valja dodati da nisu sve eksplodirale. Na nekima su srpski vojnici otkrivali neispravne kapisle, i pratiću poruku: "Ne brinite, braćo Srbi, dok su Hrvati na ovom topu".

Ada Ciganlija, Makiš, Čukarica, Donji Grad i Dorćol se nisu mogli videti od gustog dima, čule su se samo eksplozije, vrisak ranjenih i zveket oružja. Beograd je bio u plamenu, Beograđani u podrumima, a branioci Beograda na prvim linijama fronta.

Mnoge su anegdote ostale zabeležene tokom borbi. Prilikom onih najžešćih na Adi Ciganliji, u dokumentima poginulog neprijateljskog oficira nađeno je njegovo pismo koje je adresirao na svoju porodicu ukoliko pogine. Preko crvenog krsta, srpska vojska je to pismo poslala porodici, uz izjavu da je njihov otac i suprug poginuo junačkom smrću. Uz to, bilo je navedeno i tačno mesto na kome je sahranjen: "Kako biste, kada ovaj nesrećni rat prođe, mogli pronaći posmrtne ostatke Vašeg supruga i oca, i preneti ih u rodnu zemlju".

Bilo je tu i, pomalo nadrealnih scena poput one kada su komite, preko zemunskih Srba, saznale da je u Zemun pristigla velika količina konjaka i šampanjca. Ovo ime je bila motivacija da, u desantu na Zemun, odbace protivničke vojnike čak do Stare Pazove kako bi piće "zarobili", natovarili na čamac i prevezli ga u Beograd.

Čuvena je i priča o srpskom inatu, nepokolobeljivom i u najtežim okolnostima. Naime, tokom jednog zatišja, neprijatelj je poslao pregovarače pod zidine Beogradske tvrđave kako bi uputili poziv srpskoj vojsci da se preda. Kako bi obznanili predaju, Srbi su, kako je naređeno, imali da spuste srpsku zastavu koja se viorila na tvrđavi.

Odgovor srpske vojske bio je brz. Umesto jedne, postavljene su tri zastave.

Završnica bitke za Beograd

Na krvavu pozornicu, u ovom trenutku, izašao je još jedan junak, major Gavrilović. Upravo je njemu i vojnicima koje je predvodio pripala vojnička čast da uđu u legendu kao večno slavljeni branioci Beograda i Srbije.

Okićeni cvećem, stajali su beogradski Spartanci pred svojim majorom slušajući svaku reč koju je izgovorio:

"...Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine! Vi nemate više da brinete za svoje živote, oni više ne postoje...", bile su reči majora Gavrilovića braniocima Beograda, reči koje su urezane u duše svih kasnijih Srba.

Kuću po kuću, ulicu po ulicu, stravično nadmoćni neprijatelj je prodirao. Branioci Beograda su padali i borili se ne žaleći svoje živote. Ponosni i ispunjeni ljubavlju prema onome što čuvaju nisu se povlačili.

A onda je nastala tišina. Na Beograd se spustila gusta magla, a iz nje su izronili nemački šlemovi...


Foto: Wikipedia / JustUser

Najveća počast poraženima

Kada su zamukle cevi i bombe, general Fon Makenzen, prekaljeni ratnik i zapovednik koji je predvodio napad na Beograd, osećao je divljenje i poštovanje prema poginulim Srbima. Kako bi im odao počast izdaje naređenje da se poginuli vojnici obeju strane sahrane zajedno uz najveće počasti. Branioci i osvajači, jedni pored drugih u grobnici na Banovom brdu. Bio je to do tada neviđen čin u istoriji ratovanja.

Prema Makenzenovom naređenju Srpski vojnici pokopani su u centralnom delu groblja, a još, 36 vojnika iz 7. Pešadijskog puka, jedan britanski i jedan francuski vojnik pokopani su među 2.600 poginulih nemačkih vojnika.

Svaki grob bio je obeležen krstom sa imenom hrabrog vojnika, a postavljen je i spomenik – kameni blok na kome je, na srpskoj ćirilici i nemačkom jeziku uklesano: "Ovde počivaju srpski junaci 1915." 

Naredne godine u srpsku prestonicu dolazi Vilhelm Drugi, tadašnji nemački car. Obilazeći Beograd, posetio je i vojno groblje na Banovom brdu. Veruje se da je baš tada izgovorio: "Šteta što taj mali srpski narod nije bio moj saveznik".