Društvo srpske slovesnosti bilo je prvi pokušaj organizovanja učenijih ljudi tog vremena oko prosvetiteljskih ideja koje će skoro čitav vek kasnije izroditi najvišu naučnu i umetničku instituciju u zemlji, Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Prvu inicijativu za osnivanje društva pokrenuli su 1838. godine profesori beogradskog Liceja Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić. Biće potrebno tri godine da se ova ideja i realizuje, pa tako novembra 1841. godine Popović i Nikolić podnose ministru prosvete nacrt najviših akata društva - Ustava, Ustrojenija i pečata Srbske nauka Akademije. Osnivači nailaze na odobravanje tadašnje vlasti, i uz izmenu imena, knez Mihailo Obrenović daje zvaničan pečat i potpis za njegovo osnivanje. Pored toga, knez postaje i pokrovitelj ovog društva i poklanja mu plac na kome se danas nalazi Palata SANU.

Glavni zadatak i cilj ovog društva bio je širenje nauka na srpskom jeziku, ali i usavršavanje i očuvanje srpskog narodnog jezika. Na prvoj sednici održanoj 31. maja 1842. godine, dogovoreno je da predsednik društva bude ministar prosvete.

Rat za srpski jezik i pravopis

Misija društva i njegov prvi zadatak bilo je rešavanje pitanja pravopisa i gramatike književnog srpskog jezika. U to vreme, srpski književni jezik nije bio jasno uređen. Najčešće je korišćena varijanta koja je bila mešavina narodnog jezika i crkvenoslovenskog. U nameri da i sami daju prilog rešavanju ovog problema, Društvo usvaja azbuku od 35 slova. Nažalost, rad članova ovog društva bio je prekinut posle samo par meseci postojanja, kada dolazi do smene na tronu i Mihaila Obrenovića menja knez Aleksandar Karađorđević.

Tek po donošenju novog ustava, 1844. godine, stvaraju se uslovi za obnovu rada Društva, ovaj put pod Karađorđevićima. Sa obnovom rada, počele su i pripreme za izradu "Jezikoslovnog rečnika" i pristupilo se pisanju prvih školskih udžbenika. Kako se Vuk Karadžić, koji je i sam bio jedan od članova Društva, nije slagao sa koncepcijom rečnika, Društvo je obustavilo rad na njemu i posvetilo se prikupljanju istorijskih podataka i članaka, pregledanju raznih radova svojih članova, i pisanju i objavljivanju školskih knjiga.

Neki smatraju da je upravo ovaj potez i pružanje podrške Vuku, bio presudan za konačnu pobedu Vukove reforme, koja je usledila 1847. godine izdavanjem četiri važna dela na na novom srpskom književnom jeziku - Vukovog prevoda "Novog zaveta", "Pesama" Branka Radičevića, "Gorskog vijenca" Petra Petrovića Njegoša i "Rata za srpski jezik i pravopis" Đure Daničića.

Glasnik Društva srpske slovesnosti

Među značajnim aktivnostima Društva, bilo je i izdavanje "Glasnika Društva srpske slovestnosti". U "Novinama Srbskim" 1846. godine objavljen je program rada Društva i njegovog glasila. Prvi broj "Glasnik Društva srpske slovenosti" izašao je već sledeće 1847. godine. U glasniku se pisalo o  istoriji, o prošlosti Srba, geografiji, statistici, prirodi, ali su objavljivani radovi i iz drugih oblasti i nauka. Već od petog broja, glasnik je počeo da prati domaće i strane publikacije. Za vreme svog postojanja, u periodu od 1847. do 1863. godine, Društvo je objavilo 17 brojeva "Glasnika".

Osim štampanja udžbenika i "Glasnika", Društvo srpske slovesnosti je izdalo nekoliko popularnih knjiga. Najznačajniji radovi objavljeni u Glasniku su "Srpski istorijski spomenici Mletačkog arhiva", koje je priređivao Janko Šafarik  i hrisovulja cara Stefana Dušana manastiru Svetog arhangela kod Prizrena.

Kratak vek postojanja društva

Zbog slabe angažovanosti svojih članova i malog broja obrazovanih ljudi u Srbiji u to vreme, društvo nije uspelo u svojim pokušajima da osnuje Narodnu biblioteku i muzej, niti da izda "Enciklopediju nauka". Vizija Društva je bila i da osnuje opštinske čitaonice po celoj zemlji, kako bi što više doprinelo širenju pisane reči i opismenjavanju naroda, ali ni to im nije pošlo za rukom. Uz sve ovo, društvo je stalno kuburilo sa nedostatkom novčanih sredstava, pošto se finansiralo iz dobrovoljnih priloga. Tu je bilo i nerešeno pitanje sedišta društva, koje se tokom svog postojanja više puta selilo. Novca za izgradnju namenskog zdanja, naravno, nije bilo.

Zanimljivo je da se zatvaranje Društva vezuje za drugu vladavinu njegovog osnivača. Naime, na godišnjem skupu Društva,  26. januara 1864. došlo je do sukoba članova naklonjenih liberalizmu koji su predlagali prihvatanje u članstvo evropskih revolucionara Garibaldija, Deaka i Černiševska i onih koji nisu bili voljni na ovakav potez. Posebno se energično predlogu suprostavljao tadašnji ministar prosvete Kosta Cukić. Nastala je velika pometnja, praćena međusobnim prepucavanjem i uvredama, koja se završila prekidanjem sednice. Usledile su i demonstracije srednjoškolaca i studenata koji su stali u odbranu Društva. Već sutradan, 27. januara, knez Mihailo je suspendovano Društvo srpske slovesnosti, a viđeniji članovi su po kneževoj naredbi raspoređeni na službu u unutrašnjosti.

Iako je bilo kratkog veka, danas možemo slobodno da kažemo da je ovo društvo, ipak umnogome doprinelo našoj nauci i evropeizaciji naše nauke. Njegova izdanja i pisani tragovi, ostavila su neizbrisiv trag u kulturno-istorijskom i nacionalnom kontekstu, naročito ako uzmemo u obzir istorijski okvir i vreme kada su nastali. Slobodno možemo da kažemo da je Društvo srpske slovesnosti učinilo prve korake i prokrčilo put povezivanju naših naučnika sa naučnicima iz Evrope.