Dovoljna je bila kovanica-dve i stisak tastera da bi ovo čudo tehnike 1950. godine u neimenovanom američkom lokalu počelo da šljašti poput novogodišnje jelke i reprodukuje melodičan zvuk sa “singlice” na opšte oduševljenje prisutnih. Tim rečima se najbolje može opisati pojava aparata po imenu džuboks, kojem je bilo potrebno nepunih sedam godina da prevali hiljade i hiljade kilometara i konačno zablista u Beogradu.

Muzika “do daske”

Prvi džuboks je u Beograd dopremljen posredstvom “Jadrana”, predstavništa za sve i svja u tom trenutku, odnosno za najveće strane firme, i to jedan od najnovijih modela američke izrade “Rok-ola”. Čim su obavljene sve carinske formalnosti, on je smešten u izvesni ugledni beogradski lokal radi probe.

Ovaj muzički automat, kako su ga tada zvali, imao je nekoliko pogodnosti. Prema uputstvu za upotrebu koje je došlo uz njega, zvuk je mogao da se pojača prema veličini prostorije u kojoj se isti bivstvovao, čak do te jačine koja bi podmirala potrebe velike hale. Druga vrlina ovog džuboks bili su priključci za zvučnike, preciznije tri priključaka, što je značilo da su oni mogli da se postave u razne prostorije i to tamo prave štimung.

120 numera na jednom mestu

Isporučeni džuboks “Rok-ola” bio je spreman za “zapeta puška”. U njegovoj unutrašnjosti bilo je pohranjeno 120 zabavne muzike i muzike za ples, koje su izvodili najpopularniji solisti i orkestri na svetu. Ovaj aparat bio je “voljan” samo da primi mikroploče od 45 obrtaja u minutu, ali to nije predstavljalo problem za našu diskografsku kuću. “Jugoton” se postarao da što pre počne da proizvodi popularne “singlice” domaćih izvođača, koje su koštale 280 dinara.

Automat “Rok-ola” bio je i opskrbljen meračem, koji je jasno pokazivao koliko je koja ploča puta reprodukovana. Prema tome se tačno znali koje su želje gostiju dotične ustanove.

Zamena za živu muziku

“Jadran” je bio otvoren da snabde svaki lokal u Beogradu, ali ono što je bio kamen spoticanja jeste cena džuboksa. Ona je iznosila frapantnih milion dinara. Karta na koju je igralo domaće predstavništvo bili su troškovi koje su ugostiteljski objekti imali na račun žive muzike. Po njima, računica je bila prilično jednostavna.

Navodno, orkestri koji su zabavljali goste po kafanama po običaju su brojali sedam članova, gde je svaki od njih uzimao u proseku 1.000 dinara za veče. U konačnici, mesečni izdatak lokala za muziku je bio 210.000 dinara. 

Prema njihovom proračunu, “druga ploča” bi se vrtela sa džuboksom. Istini za volju, cena jeste bila paprena, ali sem toga on više nije imao nikakve rashode koje bi svako malo zveknule vlasnike po novčaniku. Svaka muzička želja bi se ispunjavala žetonom u vrednosti od 20 dinara, za šta se smatralo da nije neka prevelika para za izdvojiti. Ako bi se dnevno reprodukovalo 200 ploča, što je predstavljalo minimalan broj, džuboks bi isporučivao 4.000 dinara dnevno, tj. 120.000 dinara mesečno. Samim time, on bi sam sebe isplatio za sedam-osam meseci rada.

Razlog više za džuboks

Ako to nije bio dovoljan argument da privoli ugositelje da pazare “fontanu muzičkih želja”, postojao drugi kec u rukavu. Naime, anketa etablirane organizacije za istraživanje javnog mnjenja u Sjedinjenjim Američkim Država, Galupov institut, kristalno jasno je pokazao da se promet u objektima koji su na svom raspolaganju imali džuboks povećao za neverovatnih 33% i to u onim gde je ovaj aparat odavno bio redovni inventar. Smatralo se da bi u našem slučaju bilo daleko veće.

 

Uprkos svemu, mnogi ugostitelji nisu mogli toliko duboko da se maše džepa i priušte svojim gostima “muziku po želji”, ali nekolicina koja jeste, pa, njihovi objekti su postali vrlo rado posećena mesta u Beogradu krajem 50-ih godina prošlog veka.