Koliko nas Beograđana, koji svakodnevno ispijamo kafu u "Šansi" na Tašmajdanu sa pogledom na park, Bulevar, Markovu i Rusku crkvu, razmišlja šta se na ovom "komadu" Beograda desilo i kako je ovaj prostor izgledao pre četiri veka? Retko ko i pomisli da je tu tada bilo groblje, neuređeno naselje… i da nije bio deo tadašnjeg Beograda. Baš na tom mestu počinje naša priča o tužnoj sudbini ostataka jedne od najznačajnijih, ako ne i najznačajnijoj, ličnosti u Srba:  Svetom Savi - Rastku Nemanjiću. Priča koja se priča vekovima, koja sa sobom nosi i legendu, i mitove, i pitanja na koja često nema preciznih odgovora - gde su Turci spalili mošti ovog svetitelja?

Odmazda zbog ustanka

Postoje brojne teorije o tome šta se tačno desilo sa moštima Svetog Save, najvećeg srpskog svetitelja, prvog srpskog arhiepiskopa, učitelja i prosvetitelja, i ta misterija do dana današnjeg nije razjašnjena. Ono što zasigurno znamo jeste da je umro u Bugarskoj u Trnovu 13. januara 1236. godine. Slava Svetog Save je 14. januara po starom kalendaru, dok ga Rusi slave 12. januara. Na grobu gde je počivao u Bugarskoj, neprestano se čitaju molitve i dan danas. Istorija beleži da kralj Vladislav prenosi njegovo telo u Mileševu 1237. godine, gde će mošti počivati narednih 337 godina.

Foto: Wikipedia - Freska Svetog Save u manastiru Mileševa

"Da se zna kada sažegoše Turci Svetoga Savu, arhiepiskopa srpske i pomorske zemlje, u Beogradu, i načelnik beše vezir Sinan Paša, koji bejaše pred vojskom... Sinan Paša vatru pali, telo Svetog Save spali, al' ne spali slave, niti spomen Save!"- zapisao je nepoznati monah sa kraja 16. veka. 

Grafika: Arolsen Klebebanda - Veliki Vezir Sinan Paša, poreklom Albanac 

A to vreme bejaše burno u Banatu, jer 1594. i 1595.godineizbi velika buna Srba  protiv turskog zuluma. Sa ustaničkih barjaka vodio ih je i štitio lik Svetog Save. Sinan Paša ugušio je ustanak u krvi, a za odmazdu Srbima, spalio mošti Svetog Save u subotu, 27. aprila 1594. godine. I to na mestu da se plamen vidi nadaleko, na Vračaru. 

Nekim čudom sačuvana je leva šaka svetitelja bez malog prsta, koja se nalazi u manastiru Mileševa kod Prijepolja, kao i njegovo arhiepiskopsko žezlo.

Gde je Vračar?

Tamo gde je danas Trg republike, u to doba beše Stambol kapija, po zlu znano zdanje gde su turci "utvrđivali"svoju vlast sečom srpskih glava i drakonskim kažnjavanjem "raje". Tu je bio ulaz u grad i tu je završavao Carigradski drum. Nedaleko od kapije izdizalo se uzvišenje, vidljivo sa svih strana. Naseljavale su ga hrišćani za koje su muslimani mislili da se bave vračanjem, pa je po jednoj od teorija, uzvišenje ponelo me Vračar. Nalazilo se prilično udaljeno od zidina grada, izmeri neko, celih 915 metara, a ispod njega se nalazio kamenolom Tašmajdan.

Slika: Stevan Aleksić - Spaljivanje mošti Svetog Save

Konfiguracija tadašnjeg i sadašnjeg Beograda u mnogome se razlikuju. Nešto je priroda učinila, ali u ogromnoj meri čovek. Mape iz tog perioda kazuju da je do početka XIX veka bilo vidljivo mesto spaljivanja moštiju. Ovo mesto u današnjem parku Tašmajdan, a ondašnjem Čupinom brdu, dugo je bilo obeleženom velikim krstom i nazivano Vračar. Na tom mestu knez Miloš 1830. godine čita Hatišerif o sticanju autonomije Srbije. Nedaleko od mesta spaljivanja, Miloš gradi crkvu Svetog Marka, koju posvećuje svetitelju koji je bio zaštitnik novog srpskog življa koji je počeo da se naseljava u Beogradu. Ili je možda lukavi Miloš gradnjom crkve pred "nosom" Turcima, trajno obeležio mesto spaljivanja srpskog svetitelja?

Dva ili tri Vračara?

Sa dobijanjem nezavisnosti, misterija gde se nalazio Vračar u vreme Sinan paše nije razrešena. Jedna od kontroverznijih teorija bila je ona prvog beogradskog knjižara Gligorija Gliše Vozarevića, koji je tvrdio da je kao mesto za ovaj čin odabrano uzvišenje podosta udaljeno od centra Beograda, na kome je prvo obnovio veliki drveni krst koji se tu nalazio. Ovaj krst je više puta obnavljan, a konačni izgled dobio je dvadesetih godina 20. veka kada je zamenjen krstom od crvenog kamena. Istoričari navode da je i sam Vozarević ubrzo uvideo grešku, ali je obeležje ostalo. Danas je ovaj krst poznat pod imenom Vozarev krst, a naselje oko njega Crveni krst.

Krajem 19. veka Sreten Popović amaterski istražuje gde su spaljene mošti Svetog Save i dolazi do podatka kojim se potvrđuje da su spaljene na Tašmajdanu, iza crkve Svetog Marka. Potvrdu svog zaključka ne nalazi samo u narodnom predanju, već se oslanja i na zapis iz Glasnika Srpskog učenog društva,u kome izvesni Bogić navodi da: "Po tome izlazi da je Sveti Sava spaljen na sadašnjem Taš-Majdanu, kod groblja (prim. autora - koje se u doba tu nalazilo, a kasnije je izmešteno na Novo groblje, i izgrađen današnji Tašmajdanski park) više palilulske crkve". Ovu teoriju potvrđuje Rajević u svojoj istoriji, i kaže da je telo spaljeno na levoj strani brega Čupine umke, čiju tačnu lokaciju, doduše, niko nije mogao da potvrdi. Najopsežniji rad na ovu temu objavio je 1961. istoričar Vojin Puljević koji je izneo više dokaza da je današnji Vračar na pogrešnom mestu.

Foto: Pavle Kaplanec - Hram Svetog Save na današnjem Vračaru

Lokacija Hrama Svetog Save na današnjem Vračaru, odabrana je  1895. godine od strane članova Društva za podizanje hrama, jer su bili ubeđeni da je to brdo na kome su 1595. godine spaljene mošti svetitelja. Zanimljivo je da je ona uzeta kao "srednje rešenje" i pomirenje druge dve teorije - ni previše blizu, ni predaleko od kapija grada. Posle skoro čitavog veka od početka gradnje, iako nezavršen, jedan od najvećih pravoslavnih hramova u svetu visine 82 metra, Hram Svetog Save na Vračaru, dominira nad Beogradom.

I šta je prava istina, gde su spaljene mošti Svetog Save i gde je "pravi" Vračar? Zašto u novijoj istoriji ne postoje ozbiljnija istraživanja koja bi pokušala da odgovore na pitanje o lokaciji spaljivanja moštiju? Možda odgovor leži i u pričama i verovanju da mileševski monasi Turcima nisu predali mošti svetitelja, i da se one čuvaju u nekom od manastira Srpske Pravoslavne crkve.

A nedaleko iznad crkve Svetog Marka na Tašmajdanu, na njegovoj najvišoj "koti" danas se nalazi onaj restoran s početka ove priče, "Šansa", dobro znan i kao "poslednja".