I te davne 1908. godine graja radnika i udarci čekića i maljeva odzvanjali su Savamalom. Beograd je još jednom menjao svoj izgled i još jednom pokušavao da siđe na reke. Umesto skladišta i dokova, nicale su raskošne zgrade kao simbol ekonomskog prosperiteta i u slavu nove moćne veleposedničke klase. Tih dana je Hotel "Bosna" brojao svoje poslednje dane, čekajući da svoje mesto ustupi nekom novom građevinskom čudu.

Od suvih šljiva do hotelijerstva

Beograd je oduvek bio idealno mesto za trgovce i hotelijere, pa zato i ne čudi da je sredinom XIX veka Rista Paranos, zajedno sa šuracima Jovom i Nikolom Krsmanović, potegao iz Brčkog u Beograd, kako bi proširili posao i obogatili se. Ortaci Paranos i Krsmanović bili su među prvima koji su, 1858. godine, pokrenuli uzgoj i trgovinu suve šljive u šabačkom, podrinskom i valjevskom kraju, prvo za sopstvene potrebe, a docnije i za izvoz. Može se reći da im je posao išao vrlo dobro, pošto krajem iste godine iz Tuzle prelaze u Beograd, gde kupuju magaze na mestu današnje Železničke stanice i Savskog šetališta ka pristaništu.

U to vreme, ovaj deo grada izgledao je sasvim drugačije. Na mestu odakle su Karađorđevi ustanici izvršili prepad na Kalemegdansku tvrđavu, nalazilo se užurbano, ali zapušteno trgovačko čvorište. Umesto Hotela "Bristol", zgrade Beogradske zadruge (Geozavoda), bivše Lastine stanice i barova u ulici Braće Krsmanović, nalazio se tzv. Mali pijac, jedna od dve beogradske pijace. Neki spore da je Mali pijac, smešten na vodoplavnom i nezdravom zemljištu desne obale Save, bio prava pijaca, već da se radilo o malo širem raskršću. Ipak, na osnovu zapisa iz tog perioda, može se zaključiti da je ovo mesto imalo određeni ekonomski značaj.

Shvativši da izgradnjom konačišta može ostvariti pristojnu zaradu, Paranos kupuje plac na ćošku današnje Travničke i Karađorđeve ulice, naspram tadašnjeg velikog Kovačevog hana. Već 1860. godine ovde niče novi hotel, izgrađen u evropskom stilu i po evropskim standardima, koji je svojim izgledom odskakao od orijentalne Savske jalije koja se sastojala od prizmenih kuća, prašnjavih sokaka i čađavih magaza. Ime je dobio po zavičaju najredovnijih gostiju i samog vlasnika - Hotel "Bosna". Ko je bio autor projekta ovog trouglastog zdanja smeštenog između dve ulice, danas nije poznato. 

Ali je poznato da je već 1875. godine izvršena prva rekonstrukcija zdanja, kada je uređena fasada, zgrada proširena i dozidan još jedan sprat. Za izradu projekta je bio zadužen budapeštanski đak, arhitekta Aleksandar Bugarski. Hotel je važio za čist i uredan, bio je okupljalište bogatijih trgovica, većinom iz Bosne, koji su Savom spuštali svoje tovare do Beograda. Hroničar tog vremena, Dimitrije C. Đorđević, zapisao je da je u prizemlju bila i dobra kafana u kojoj su s večeri nastupale Mala Mara i Garava Julka, pevačica koja je bila i prva beogradska glumica u Teatru na Đumruku.

Prvo sedište Beogradske berze

Smatra se da je ovo bio nastavak ambicija veletrgovaca poreklom uglavnom iz Bosne, koji su želeli da od kvarta uz pristanište stvore i urbanu celinu. Pored kupovine zemljišta za poslovni prostor – magaze i trgovine, ovi trgovci su u Savamali gradili i svoje domove, pa tako šetajući Karađorđevom i okolnim ulicama i danas možemo videti velelepna zadanja u stilu akademizma čiji su vlasnici bili braća Krsmanović, Luka Ćelović,  Konstantin Antula, Đorđe Vučo i neizostavni Rista Paranos.

Proširujući svoj hotelijeski posao, Paranos kupuje Kovačev han i renovira ga, pa ovaj mini poslovni centar koji je u svom prizemlju imao i kafanu, skladišta i radnje, postaje poznat kao Paranosov han. Istovremeno, Hotel "Bosna" dobija na ugledu i postaje svojevrsna berza na kojoj su poslove sklapali veletrgovci sa svih strana. 1. januara 1895. godine ova funkcija hotela je ozvaničena, kada je u svečanoj sali na prvom spratu hotela i zvanično počela sa radom Beogradska berza. Pored zainteresovanih trgovaca, svečanom otvaranju prisustvovali su visoki državni predstavnici i mitropolit beogradski Mihailo, koji je osveštao prostorije. Sve do izgradnje nove zgrade Berze, u sali koja je preimenovana u Berzansku salu, svakog dana će se održavati berzanski sastanci. 

Poslednji dani

Osnivanje Berze biće kruna ekonomskog razvoja ovog dela Beograda. Uskoro se Mali pijac povezuje sa Železničkom stanicom, a prašnjavi sokaci formiraju u prave ulice. Zasipanjem Bare Venecije i izgradnjom Zelenog venca, Savamala se povezuje sa gornjim delom grada. Moć i novac prelivali su se niz strme, tek kaldrmisane ulice. Privremene građevine i niske kuće zamenjene su palatama, a priobalje Save postaće dostupno samo onim najbogatijima.

Prosecanje Karađorđeve ka Železničkoj stanici označiće kraj Paranosovog hana, a izgradnja zdanja Beogradske zadruge i kraj Malog pijaca i Hotela "Bosna". Ova impozantna građevina bila je ostvarenje životnog sna Luke Ćelovića, koji je u Beograd stigao kao šegrt Krsmanovića i Paranosa, bežeći od osvete u Hercegovini i koji je za života postao jedan od najbogatijih Srba, ali jedan od najvećih dobrotvora. Završena je 1907. godine i zauvek je izmenila izgled Savamale. Kako ne bi zaklanjao pogled na ovaj simbol uspeha, 1908. godine je otkupljen i srušen Hotel "Bosna". Dogovor je bio brz, a cena koju je Paranos dobio bila je vrlo dobra, tako da mnogo nije žalio za imanjem. Sličnu sudbinu je 1909. doživeo krst od crvenog mermera u slavu oslobođenja od Turaka, koji se nalazio nasred trga koji je formiran na raskršću, ispred same zgrade Zadruge. Poslednji dragulj u kruni ovog dela grada biće Hotel "Bristol", koji je izgrađen 1910. godine na mestu Paranosovog hana.

Danas se Ćelovića, Paranosa, mornara i trgovaca, mermernog krsta, a i Malog pijaca malo ko seća. Na mestu nekadašnjeg Hotela "Bosna" danas se nalazi park i zgrada u kojoj su decenijama bili smešteni magacini raznih preduzeća. Jedno vreme ovde se nalazila i benzinska pumpa. Nekada kitnjasta Karđorđeva, danas je siva i zapuštena. Da li će Savamala ponovo postati simbol ekonomske moći ili centar kulturnog i umetničkog života, kao što su predviđali razni projekti posle Drugog svetskog rata, ostaje nam još da vidimo…