Ivan Živaljević je bio prvi srpski oficir koji je posle 45 dana ofanzive ušao u Beograd. Po njegovim rečima, momenat ulaska u Beograd je teško opisati u nekoliko rečenica. Osećaji i utisci tog dana zaslužuju bar poglavlje jedne knjige. Puno toga ima da kaže o svojim, ali i o emocijama njegovih ratnih drugara.

Besana noć provedena pred Beogradom

Borbe pred Beogradom i 45 dana ofanzive potpuno su iscrpele Dunavski konjički eskadron. A ipak, umor nisu osećali. Tog 31. oktobra, eskadron je izbio na liniju kote 312, odnosno železničku stanicu Ripanj. Tu su proveli noć i zadatak im je bio da tu iznenade neprijatelja. Meštani su ih toplo dočekali zagrljajima i bogatom večerom. Žitelji Ripnja su svirali i pevali, a njihovo veselje je moralo da se završi brzo zato što je vojnike čekao važan zadatak narednog dana.

Zapovest komandanta Dunavske divizije glasila je: "Zadatak eskadrona za sutrašnji dan: izviđanje i proterivanje neprijatelja od Ripnja prema Beogradu, i zadržati se na obalama Save i Dunava.” Celu noć je trebalo provesti u iščekivanju i uzdržavanju. Naređeno im je bilo i to da se večera završi do 22 časa i da vojnici posle nje idu na odmor i spreme se za veliki događaj. U toku noći, konjima je bilo potrebno dati jaku hranu i spremiti doručak vojnicima za rano jutro.

Iako je to je bila noć za odmor, vojnici su se tokom nje najviše umorili. Ležali su otvorenih očiju i drhtali ispod ćebadi od ushićenja i iščekivanja sutrašnjeg dana. Ivan se seća kako je ležao dok su mu se slike ređale pred očima – slike Beograda, njegovog grada, dok mu je srce u grudima jako udaralo. Sama pomisao na to da se nalazi na kapiji grada u kom je odrastao i proveo detinjstvo, išao u školu i doživeo najmilije uspomene koje su naizmenično navirale te noći, nije mu dozvoljavala da spava. Pitao se u kakvom su stanju ulice iz njegovog detinjstva i mladosti kojima je prolazio i sastajao se sa svojim drugarima. Pitao se koliko je toga srušeno i šta je ostalo od onog Beograda koji je ostavio. Da li je sat na Terazijama kod kog su zakazivali ljubavne sastanke još uvek tamo. Ne samo da nije spavao, Ivan nije mogao ni da leži. Sedeo je sa ostalim vojnicima koji su svi do jednog osećali neki čudan nemir i gledali u mrak uperenih pogleda prema Beogradu. Mislili su na svoje kuće, na roditelje, na braću i sestre i na to kako su tako daleko, a tako blizu cilja. Ivan je žarko želeo da baš on bude taj koji će prvi ući u Beograd i bio je spreman i na najveće opasnosti, samo da on bude taj koji će poslati komandantu izveštaj da su oni prvi ušli u grad.

Foto: Wikipedia - Vojvoda Petar Bojović bio je na čelu srpske vojske prilikom oslobođenja

Jutro 1. novembra

Želja da bude prvi navela ga je da promeni zapovest i umesto u 7 ujutro, naredio je pokret pre 5 sati. Kako je vreme odmicalo, luda groznica radosti, pomešana sa ushićenjem i nestrpljenjem, ne samo da ih nije napuštala, nego se povećavala. Svi vojnici su bili spremni. Naoružani i odlučni, žurili su sa torbama napunjenim pečenjem i drugom hranom, sa čuturicama napunjenim rakijom i vinom. Eskadron je bio spreman za pokret. Rat još uvek nije bio završen.

Patrola ih obaveštava da se neprijatelj zadržao u blizini železničke stanice Resnik i Ivan odlučuje da pošalje pojačanje. Kasnije, kod Torlaka opet nailaze na neprijatelja, ali ih meštani obaveštavaju da ih je malo. Borba je na ovom mestu bila kratka i neprijatelj je brzo pobegao, a eskadron izbio na Banjički put.

Ulazak u Beograd

Na Banjičkom putu, Ivan se sreo sa prvim stanovnicima Beograda i jedva se suzdržavao da ne zaplače od radosti isto kao i deca i žene koji su ih čekali na ulicama. Ivan naređuje pokret eskadrona prema Topovskim šupama i Karađorđevom parku. Kada su došli na uzvišenje Trga oslobođenja iznad Slavije, nisu mogli da prođu od naroda koji se skupio da ih dočeka. Deca i žene vodili su njihove konje, a Ivan je pred suzama radosnicama i dobrodošlicom zanemeo: "Grlio sam decu i žene, pritiskao ih na svoje grudi, a očima sam milovao kuće i ulice moga Beograda.” Seća se da je i kaplar plakao. Vojničko srce srpskog vojnika koje je izdržalo sve, bilo je slabo pred ovim prizorom.

Foto: Vreme, 1938. - Prisećanje Ivana Živaljevića povodom 20 godina oslobođenja Beograda u Velikom ratu

Živeli naši oslobodioci!

Kod oficirskog doma, na uglu Njegoševe i Kralja Milana, zaustavio je eskadron i napisao prvi izveštaj svom komandantu: "Ušli smo u Beograd. Bilo je tačno 10.30 časova.”

Tada mu je javljeno da je neprijatelj kod Beogradske zadruge i on je poslao ljude na tu stranu. Ulice su bile pune ljudi, a kroz prozore su se vijorile srpske zastave. U trenutku kada su se približavali Dvoru, razdragani omladinci su bacili sa Dvora crno-žutu zastavu na ulicu, a konjska kopita Ivanovog eskadrona su prešla preko nje. Vojnici i konji su bili okićeni peškirima i cvećem. Ceo Beograd je bio na ulici. U 11 sati, eskadron je stigao na ulaz u Kalemegdan, u pratnji naroda koji je klicao "Živeli naši oslobodioci!”. Zamolili su ljude da se raziđu ili bar da se sklone, pošto neprijatelj još uvek nije napustio Beograd i upozorili ih da još uvek mogu neprijatno da ih iznenade. Krenuli su u pravcu carinarnice gde se, prema izveštaju nalazio neprijatelj, kada im je pritrčao jedan dvanaestogodišnji dečak i rekao im da ne idu tamo, jer su Nemci još uvek tu.

Grafika: Ivan Tišov - Doček regenta Aleksandra 6. novembra 1918. 

Časna reč srpskog oficira

Gotovo neverovatna slučajnost je da je baš taj dečak bio njegov bratić Đorđe Radovanović, koji je odmah otrčao kod Ivanove majke da joj javi radosne vesti. Čuvši da je došao, majka je poletela preko ulica da ga vidi, a kad bi čula pucanj, legala bi, uplašena da bi neko mogao na nju da puca. Žurila je da Ivanu kaže kako kod "Bristola” još uvek ima neprijateljskih vojnika u želji da ga spase. Kada su stigli na uzvišenje, videli su neprijatelje kako se u žurbi povlače na levu obalu Save preko pontonskog mosta. Postavio je dva puškomitraljeza i naredio da se otvori vatra. Borbu je prekinuo dolazak predstavnika beogradske opštine, koji mu je saopštio da je dao časnu reč srpskog oficira da vojnici neće biti napadnuti pri prelazu na drugu obalu, a zauzvrat, oni neće bombardovati Beograd. Časna reč srpskog oficira morala je da se održi i Ivan je prekinuo pucanje.

Vidosava ga nije poljubila

Ivan je o svemu izvestio komandanta Dunavske divizije, koji je izdao zapovest da eskadron, do daljeg naređenja, ostane u Beogradu. Ivan je tada potrčao svojoj kući. Kaže da ne postoje dovoljno jake reči koje bi opisale njegova osećanja prilikom susreta sa najmilijima. Jedino mu je ostalo nejasno zašto ga gospođica Vidosava, njegova komšinica, nije poljubila. Po rečima njene majke, ona se zavetovala da će poljubiti prvog srpskog oficira koji bude ušao u Beograd. Da li je možda, osim patriotizma, obećani poljubac bio pokretač tako jake želje da baš on bude prvi oficir koji je ušao u Beograd?