Bilo je to od onih leta koje je mirisalo na rat. Po prirodi stvari, sve su oči tada bile uprte u sile – tačnije onu najveću, nemačku – od čijih poteza je zavisio globalni mir. Zakuvavalo se dobrano u celoj Evropi, te je i Beograd pomno pratio aktuelna previranja. Činilo se, međutim, da je od pretnji ratom bilo i prečih stvari.

U Beograd se, na izmaku avgusta 1939, sjatila neobična gužva. Hotele "Pariz" i "Moskvu" opseli su predstavnici sedme sile, očekujući zvezde koje su upravo pristizale. Nesvakidašnji metež imao je i naročit razlog – naime, 16. rođendan kralja Petra II Karađorđevića valjalo je obeležiti kako dolikuje. Danima uoči tog 3. septembra, atrakcija koja će prestonicu dići na noge sve je držala u pripravnosti. Najviše je posla, ipak, imao Auto-klub Kraljevine Jugoslavije kao njen glavni organizator, dok je sve pratilo budno oko majke mladoga kralja.

A kraljica Marija Karađorđević, kao pasionirani vozač Rols Rojsa, rešila je da u sklopu proslave sinovljevog rođendana upriliči auto trke koje će postati prvi i jedini Gran Pri ikada održan u Beogradu. Kao pokrovitelj događaja, ona će se, poput osamdesetak hiljada znatiželjnika, naći na tribinama duž gotovo 3 kilometara duge trkačke staze.

Foto: Grafika Wikipedia / Змија - Trasa trke oko Kalemegdana

Dan kada je Beograd gutao prašinu iza vrelih guma

"Prve beogradske međunarodne automobilske i motociklističke trke" – ovako je glasio pun naziv prestoničkog Gran Prija. Serija trka okupila je tada najveća imena auto-moto sveta. Nemačka se u to vreme, osim vojnopolitičkom snagom, mogla pohvaliti i najboljim vozačima Mercedes-Benzovih "srebrnih strela". Među njima su svakako bili Manfred fon Brauhič i Herman Lang, dok su Tacio Nuvolari i Herman Paul Miler gospodarili volanima Auto Uniona (današnji Audi). Planirano je da im se pridruže i vozači italijanskog Maseratija i Alfa Romea, uz dolazak timova iz Velike Britanije, Mađarske i Francuske.

Foto: Wikimedia Commons/staribeograd.weebly.com - Poštanske marke izdate u čast trke

Da je zaista bila reč o spektaklu, naslućivalo i po najavama istog. Auto-klub je želeo poručiti da će ovo biti "najveći sportski događaj", te je u opticaj puštena specijalna serija od 4 poštanske marke. Počev od 26. avgusta, nad Beogradom, Nišom, Sarajevom, Skopjem i Zagrebom kružili su avioni bacajući pamflete-pozivnice za narod, dok je cena vozne karte do Beograda, na zahtev ogranizatora, spuštena za čak 66%.

Cilj je, dakako, postignut: prostor oko Kalemegdanske tvrđave, pokraj staze na kojoj će se guliti gume bolida, vrveo je od ljudi. I samo je jedna stvar u tom trenutku mogla izazvati pometnju – tokom održavanja probne vožnje, u Beograd pristižu vesti o napadu Nemačke na Poljsku. Iz bezbednosnih razloga, francuski i mađarski timovi odmah su otkazali dolazak, a saznavši potom da je i Britanija objavila rat Nemcima, isto čine učesnici iz Ujedinjenog Kraljevstva.

Foto: Wikimedia Commons/staribeograd.weebly.com - Start trke

Trenutaka koji su zaustavljali dah danas se retko ko seća...

Činilo se, ipak, da se nemački timovi nisu mnogo potresali oko aktuelnih dešavanja. Ekipa je dodatno desetkovana pošto od trke odustaju vozači Maseratija i Alfa Romea. I sve se ovo događalo na sam dan održavanja Gran Prija: tog 3. septembra Beograd je bio na nogama od ranih jutarnjih sati, kad su oko Kalemegdana najpre počeli kružiti motocikli i, haj’mo reći, "nekonkurentniji" bolidi.

Ukupno 7 trka pripremljeno je kao zagrevanje za onu najiščekivaniju. A Gran Pri je startovao tačno u 16.45 časova. Iako je u finale dospelo svega 5 trkača (Mileru, Nuvolariju, fon Brauhiču i Langu pridružio se i naš Boško Milenović), spektakl je bio zagarantovan. Pre svega, sama ruta je, zbog kaldrme, tramvajskih šina i neodgovarajuće podloge bila prilično izazovna. Naročito klizav teren beše kod Knez Mihajlove ulice: ovde su bolidi, nakon munjevitog uspona, praktično leteli u vazduhu narednih 10tak metara – sve dok ne bi "aterirali" preletevši naprasnu nizbrdicu.

Foto: Wikimedia Commons/staribeograd.weebly.com - Krivina kod Francuske ambasade

Zbog neprilagođenog terena, vozače su umeli snaći i ozbiljni kiksevi. Najpre je Herman Lang morao odustati od trke zbog kamena koji mu je, odskočivši ispod fon Brauhičevih točkova, razbio zaštitne naočare. Njega je zamenio Nemac Valter Baumer, ali ni on nije ništa bolje prošao: njegov se auto uspeo zabiti u drvored topola u blizini Kule Nebojše. Problema su imali i vozači Auto-Uniona – fon Brauhičev bolid se, načinivši neplaniranu piruetu, isprečio posred staze kad je ovaj izgubio kontrolu nad vozilom. Zahvaljujući spretnosti i refleksima, Nuvolari je iza njega u poslednjem trenutku uspeo izbeći sudar.

Činilo se da jedino Milenović nije imao većih problema; istini za volju, njegov plavi Bugatti T51 nije mogao parirati nemačkim zverkama. Nakon 50 pređenih etapa, pobednikom je proglašen Tacio Nuvolari, primivši kao nagradu lovorov venac, pehar kralja Petra II i gromki aplauz publike. Za njim je 7 sekundi kasnio fon Brauhič, dok su Miler i Milenović zavredeli treće, odnosno četvrto mesto.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / "Radio Beograd", 1939.

Beogradski Gran Pri imao je svoj značaj iz još nekoliko razloga – pre svega, društveno-političkih. Osim što je bio jedini ikad održan u Beogradu, to beše i poslednja Velika nagrada upriličena tokom Drugog svetskog rata. Poslednja je to u karijeri bila i pobeda Nuvolarija, koji je tada imao svega 46 godina.

Po završetku rata, komunistička vlast se dobro potrudila da ovaj događaj izbriše iz kolektivne svesti. Naime, u to su se vreme auto-trke doživljavale kao zabava za elitu, što se kosilo sa idejama ondašnje radničke klase. Problematično je bilo i to što je većina finalista stizala iz zemalja koje su propagirale fašizam. Tako su sećanja na beogradski Gran Pri praktično izbrisana iz sećanja čak i vatrenih ljubitelja Formule 1, dok su nam u amanet ostavljene tek retke anegdote kao svedoci jednog od najvećih sportskih događaja u Beogradu.


Video: Vladeta Limić - Trka je zabeležena kamerom Vladete Limića, što je ujedno i prvi kolor snimak Beograda