Kažu da je taj 11. oktobar, sredine jeseni 1882. godine bio neuobičajno topao dan. Beograđani su lepo vreme koristili za šetnju, kada se prestoničkom kaldrmom pronela vest da je na kralja Milana Obrenovića izvršen atentat. Atentator je bila žena, a događaj se zbio u najstarijem prestoničkom hramu, Sabornoj crkvi.

Topolska buna 

Tih burnih godina srpske istorije, krajem devetnaestog veka, u narodu je vladalo nezadovoljstvo stanjem u kneževini. Seljaci su bili sve siromašniji, zemlja sve zaduženija a sukob političkih suparnika sve žešći. Iako je Srbija izašla iz jednog rata dve godine ranije, novembra 1877. godine doneta je odluka da se srpska vojska opet sprema za rat. U toku je bio Rusko–turski rat, iako prvobitno protiv učešća Srbije u sukobu, ruska strana šalje silan novc za ratne pripreme, kako bi se kneževina umešala u sukob. Ipak, narod nije bio rad da još jednom krene u rat, za tuđ groš. 

Ovo nezadovoljstvo kulminiralo je 7. decembra 1877. kada je Stanovljanskom polju više Kragujevca, gde su korpusi bili postrojeni, izbila buna. Pripadnici lepeničkog i jaseničkog bataljon, sastavljeni pretežno od seljaka iz tog kraja, odbijaju da polože zakletvu i pođu na granicu. Pobunjeni vojnici sa vodnikom Milovanom Žižićem na čelu, krenuli su za Topolu, simbolu dinastije Karađorđević, očekujući snažniji pokret za svrgavanja Milana Obrenovića. Razlog je bio taj što je vojnicima rečeno da će im se u pobuni pridružiti brigade iz Kragujevca, Beograda i Smedereva, a na čelo staviti Petar Karađorđević.

Topolska buna trajala je 4 dana, pošto je knez Milan proglasio vanredno stanje i poslao vojsku koja je brzo ugušila bunu. Milan je Topolsku bunu iskoristio da se još snažnije obračuna sa političkim protivnicima, te su pred sudom završili Aćim Čumić i Ilija Milosavljević Kolarac, ali i radikalski prvak i brat narodnog prvaka Svetozara Markovića, Jevrem. U procesu koji je dobrim delom bio montiran, za veleizdaju je osuđeno 70 učesnika, a 23 je osuđeno na smrt. Pukovnik Jevrem Marković bio je od njih. Ni dan danas nije izvesno da li je Jevrem bio učesnik zavere ili je stradao kao viđeniji čovek. Ono što se zna je to da je naredbu za streljanje izdao knez Milan.

Osveta muža kao motiv

Posle Jevremove pogibije, 12. maja 1878. godine, njegova udova Jelena-Ilka Marković je prevezla njegovo telo i sahranila u Jagodini, pored Svetozara Markovića. Kazivanje naroda govori da se udovica nad muževim grobom zaklela da će ga osvetiti. "Kad već nisi srećan da imaš sina, ja ću te osvetiti". Ove proročke reči bile su uvod u niz planova koji će kulminirati četiri godina kasnije ispred Saborne crkve u prestonici, u događaju danas poznatom je kao "Ilkin atentat".

Iako je njena tvrdnja da je sama pripremala atentat izazvala određenu sumnju, Ilka Marković je do kraja života insistirala da nije imala saučesnika. Kao pogodno mesto je odabrala portu Saborne crkve, gde je obezbeđenje, sada već kralja Milana, bilo najslabije, a gde joj je stalno prisustvo svetine pružalo mogućnost da se neprimetno kreće. Iznajmila je sobu preko puta crkve i čekala pogodan trenutak.

On se ukazao u jesen 1882. godine, 11. oktobra kada se kralj Milan, vraćajući se iz diplomatske posete Beču, sa Savskog pristaništa gde je pristao parobrodom, uputio se pravo u Sabornu crkvu. Udova Jelena Marković je samo čekala ovakvu priliku. Dok je Obrenović ljubio ikonu, Jelena je sa razdaljine od nekih dvadesetak metara pucala u kralja. I pored želje da osveti supruga, atentatorka je promašila i brzo savladana.

Zanimljivo je da kuršum koji "nije pogodio" metu sačuvan, i po nalogu Milana ukrašen dijamantima. Koristio ga je kao iglu za kravatu i spomen na neuspeo atentat. I danas se čuva u Muzeju grada Beograda.

Sudbina prve srpske atentatorke obavijena tajnom

Islednici su mesecima ispitivali Jelenu Marković, pokušavajući da atentatu daju političku pozadinu, da saznaju saučesnike. Ilka je ostala uporna u tvrdnji da je samoinicijativno pucala na kralja. Kralju su trn u oku predstavljali radikale, pa je na sve moguće načine pokušavao da njene porodične veze za njima iskoristi kao povod za dalji obračun sa njima, ali je udovica bila uporna u svojim tvrdnjama.

Višemesečno isleđivanje u kazamatima Beogradske tvrđave, smeštenim u čuvenom Rimskom bunaru, nije povezalo atentat sa radikalima i pored hapšenja Ilkinih prijatelja. Samo je njena rođaka, Lena Knićanin priznala da je znala za Ilkinin plan. Ilku su 12. aprila 1883. godine osudili na smrt. Ipak, pošto politička pozadina atentata nikada nije otkrivena, osuđena je za pokušaj atentata iz ličnih pobuda. Lena, je takođe osuđena.

U neobičnom obrtu, Ilka je potom pomilovana i poslata na izdržavanje kazne u zloglasni Požarevački zatvor. Nekoliko nedelja kasnije, Jelena Marković je u ćeliji pronađena zadavljena. Smrt je zadesila i Lenu Knićanin, nađena je obešena u zatvoru 28. marta 1883. godine.

Obe smrti zvanično su proglašene samoubistvima. Senku na zvanično saopštenje daje činjenica da se u oba slučaja u zatvoru, po jedan lekar iz komisije za uviđaj odbio da potpiše smrtovnicu, iskazujući sumnju da se radi o samoubistvima. Kako to biva u narodu, ove šokantne smrti izrodile su brojne legende i teorije zavere, dodatno pojačane činjenicom da je nešto kasnije, pod čudnim okolnostima stradao i vojnik koji je bio na straži ispred ćelije osuđenice Lene Knićanke u Rimskom bunaru.