Imala je 19 godina kada je postala učiteljica slikanja, i to u ateljeu čuvenog slikara Đorđa Krstića. Ali, iako je danas znamo kao jednu od najpoznatijih naših slikarki, Nadežda Petrović je imala još jednu veliku ljubav.

Osim bojama i kistom, svet oko sebe je slikala i fotoaparatom. Bila je jedna od retkih fotografkinja na prelazu vekova, kada su iza objektiva po pravilu stajali muškarci. Tako je otpočela i Nadežda – fotografiju je otkrila u Krstićevom ateljeu i od nje se više nije odvajala.

Kada ju je put odveo u Minhen, nastavila je da se usavršava po sistemu 2 u 1: u tamošnjem ateljeu je redovno odlazila i u fotografsku laboratoriju. Nadežda je svoje fotografije volela da učini toplim i, takoreći, svakodnevnim. U Minhenu je objektivom portretisala polaznike ateljea, a po povratku u Beograd – svoje prijatelje i porodicu, baštu svoje kuće i igru svetlosti i senki koje su plesale biljke u vrtu.

Za Nadeždu je to bilo uživanje, ali i istraživanje emocija i govora tela uhvaćenih u svakodnevnim pokretima. Njene fotografije su prerasle u sebi svojstven fotografski dnevnik, a interesantno je i da fotografije nikada nije naknadno obrađivala. Ipak, neobično je vodila računa o detaljima. Kada je pred kraj života obukla uniformu ratne bolničarke, sa sobom je ponela i fotoaparat.

Tamo gde za umetnost nije bilo ni mesta ni vremena, Nadežda ju je stvarala iza svog objektiva. Fotografije iz Balkanskog i Prvog svetskog rata su imale umetničku notu, sa modelima poput vojnika i vojnih sanitetia, pa i tadašnjeg kralja Petra I.

Samostalne delatnice i mnogo tračeva

Od Nadeždinih fotografija, tek se nekoliko njih našlo na stranicama manje poznate beogradske istorije. Ali, Nadežda je bila samo jedna od pionirki ove umetnosti, ali svakako ne i prva. To prvo mesto pripada Ani, odnosno Anki Feldman, rođenoj Beograđanki i prvoj koja je od fotografije zaradila sopstveni dinar.

Kao još veoma mlada, upoznala je Nikolausa Štokmana, jednog bečkog fotografa. To je bilo dovoljno da se zaljubi na prvi pogled – ali, ne u Štokmana, već u fotoaparat. Krenula je put Beča kako bi izučila zanat, a njen prvi mentor, fotograf Karl Gec, ostaće joj saputnik tokom celog fotografskog staža.

Anka Feldmanova, kako su je u Beogradu tada zvali, nije bila ljubitelj konvencionalnosti. Aranžmani su joj bili prilično jednostavni i neformalni, ali su je povazda pratili zli jezici – te da je bila Gecova ljubavnica, te da je bila austrijski špijun, te da nije ni umela da fotografiše. Uspela je da navuče i gnev ostalih beogradskih fotografa, jer je snimanja naplaćivala manje od svojih kolega.

Sve u svemu, Anka je u prestonici svojevremeno imala i samostalnu fotografsku radnju. Zanat će je kasnije ponovo odvesti u Beč, a još kasnije i kroz čitavu Srbiju. Tako je bar suditi po Ankinoj foto-literaturi, u kojoj se našlo raznovrsnih likova onoga vremena: od oficira srpske vojske i žandarmerije, do fotografija koje je pravila za Feliksa Kanica, austrijskog etnologa, putopisca i arheologa.

Ipak, Anka i dalje nije bila profesionalni fotograf. Nije to bila ni Anđa Magdalenić, iako su Anđine fotografije dospele do očiju nekih, za ono vreme, vrlo uglednih pojedinaca.

Njeno je bilo i jedino „žensko ime“ na prvoj beogradskoj izložbi fotoamatera godine 1901. Imala je oštru konkurenciju, poput Pavla Sofrića, Branislava Nušića i Isaka Levog, ali se i Anđa uskoro našla na meti čaršijskih govorkanja.

Bila je, tobože, još jedna od špijuna, i to za kralja Aleksandra Obrenovića. Može biti da je etiketu dobila kao supruga generala Mihaila Magdalenića, koji je stao na stranu kontrazaverenika nakon Majskog prevrata. No, Anđa se držala onoga što je najbolje umela da radi i kasnije postala članica organizacionog odbora fotoamaterskog kluba „Beograd“.

Nastaviće se...