Vekovima je srpski narod svoju istoriju, nadanja I snove čuvao i sačuvao kroz stihove i pesme. U osnovi tog nepisanog "s kolena na koleno" tradicionalno je bila borba za slobodu. I uvek je međ tim pesmama i pričama bila neka od kojih se "koža naježi", koju doživljavamo sa posebnim emocijama, i nekako uđe u uho. Ipak, bilo je potrebno da protekne skoro pedeset godina od Drugog srpskog ustanka do prvog pokušaja uvođenja prve himne savremene srpske države.

Prva himna Srbije i skandal

Prva delo koja se može nazvati svečanom pesmom i nekom vrstom narodne himne, bila je "Vostani Serbije", Dositeja Obradovića. U ustanička vremena (a i čitav vek kasnije), ova pesma nije imala kompoziciju, te je na skupovima i u svečanim momentima samo deklamovana.

Povratkom u Srbiju i dolaskom po drugi put na vlast, knez Mihailo Obrenović, odlučio je da se ova nepravda ispravi, a Srbija, zemlja koja je velikim koracima hitala ka potpunoj suverenosti, dobije svoju himnu. Posla se prihvatio tadašnji načelnik u ministarstvu prosvete i crkvenih dela Ljubomir Nenadović, i sam pesnička duša. Upućuje pismo Đuri Jakšiću, marta 1864. godine, sa predlogom da napiše stihove prve himne moderne Srbije: "Dosta ste Vi mene za koješta Vaše molili, sad evo dođe red da ja Vas za nešto, ali za nešto naše obšte zamolim."

Đura Jakšić ne napisa ni redak. Nije odgovorio na pismo. Nenadović, uvidevši da je đavo odneo šalu i da se sa "Knjazom Mihailom" nije šaliti, odasla pisma svim viđenijim pesnicima tog vremena, ali je izostao očekivani rezultat. Tada čak nisu prošli ni Zmajevi stihovi. I kako za svako vreme vredi ona da "novac buši tamo gde burgija ne može", Ljubomir Nenadović je optužen za mito, tj. podmićivanje. U svoju odbranu Nenadović je govorio da konkursa ustvari nije ni bilo. Kako bilo da bilo, nesuđeni konkurs za prvu nacionalnu himnu u Srba na kraju devetnaestog veka, završio se neslavno, a Nenadović je još dugo bio predmet čaršijskih priča.

Drugi pokušaj i izgubljena himna

Godinu dana potom 1865. po zahtevu vlade stihove piše Jovan Jovanović Zmaj. Iako je već bio na samrtničkoj postelji, pisanje muzike povereno je Korneliju Stankoviću. Šta se dalje dešavalo, gde su završili i stihovi i muzika, ostaje nepoznanica. Pouzdano se zna, da njihova himna nikada nije izvedena i da joj se gubi trag. Ili, možda iz nekog arhiva, stare knjige, na svetlost dana izađu stihovi i note prve srpske himne, vreme će pokazati.

Srbija slučajno dobija himnu

Naredni pokušaj, koji čak nije bio ni planiran, desiće se sedam godina kasnije. Povod je bila proslava punoletstva kneza Milana Obrenovića, koji je na presto stupio posle tragične smrti kneza Mihaila. Dugo iščekivani događaj obeležen je pozorišnim komadom "Markova sablja" koji je po motivima iz narodnog predanja, a sa ciljem veličanja srpske istorije i dinastije Obrenović, napisao književnik i upravnik Narodnog pozorišta Jovan Đorđević.

Završna scena komada bila je posebno upečatljiva. Naime, na pozornici su Marko Kraljević i vila Ravijojla, koji glasno najavljuju završnu scenu rečima: "Bliži se, bliži, to srećno vreme. Bačeno seme brzo sazreva. Evo čuj!" Iza zavese prvo se začula muzika, a za njom hor koji glasno i veselo zapeva: "Bože pravde, ti što spase, od propasti do sad nas. Čuj i od sad naše glase i od sad nam budi spas…" Tog trenutka niko od posetilaca Narodnog pozorišta, a ni sam mladi vladar, nije znao da je Srbija faktički dobila himnu.

Putešestvije popularnosti Bože pravde nastavlja među narodom, pa u sledećih desetak godina zaživljava u narodu kao popularna pesma i melodija, kao himna. Tako "Srpske Novine" u izdanju od 23. februara 1882. godine pišu sa krunisanja Milana Obrenovića za kralja, da je posle "veličanstvenog govora mladog suverena", hor izveo srpsku narodnu himnu "Bože pravde". Na taj način je ova od naroda prihvaćena pesma postala i zvanična himna kraljevine Srbije, iako ne ustavom kao što je danas običaj.

"Bože pravde" će sticajem okolnosti preživeti i smenu dinastija. Iako je dolaskom Petra Karađorđevića himna odbačena, a kralj zahtevao uspostavljanje nove himne koja će, ovaj put, veličati dinastiju Karađorđević, pokušaj da se već dobro poznata himna zameni novom biće neuspšan. Naime, iako je za komponovanje nove himne predlog stigao od samog Avgusta Šola, kompozitora austrijske carevine, pesma se nije dopala kralju Petru, te je odbijena.

Raspisuje se sveopšti konkurs, na kome učestvuje i veliki Aleksa Šantić, ali bez rezultata. Na proslavi 65. rođendana kralja 1909. godine, ipak je odlučio, sa malim izmenama teksta, da "Bože Pravde" ostaje zvanična himna Kraljevine Srbije. Tekst završne strofe je izmenjen u "Kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod".

Izmene će doživeti i dolaskom na vlast kralja Aleksandra, stvaranjem zajedničke južnoslovenske države  kada postaje deo državne himne sastavljene od delova srpske, hrvatske i slovenačke himne, te himna obnovljene samostalne srpske države nastale početkom 21. veka. U aktuelnoj verziji je "srpski kralj" zamenjen "srpskim zemljama".

Kroz sve ove izmene melodija je ostala ista, upravo ona koju je 150  godina ranije komponovao Davorin Jenko. Za njega su govorili da je "Slovenac po rođenju, a Srbin u duši". Zato što je testament napisao na ćirilici, Austrija mu je oduzela svu imovinu.