U vreme dok se Srbija još oporavljala od ratnih pohoda i dok su beogradske ulice još bile prepune heroja i ranjenika iz Balkanskih ratova, nad Kraljevinom su se ponovo nadvili tamni oblaci smrti. Samo par sati pošto je carski Beč uputio depešu u kojoj objavljuju ratno stanje Vladi Kraljevine Srbije, sa teritorije Austrougarske ispaljeni su prvi topovski hici koji su označili početak rata. Ovo su istovremeno bili i prvi plotuni ispaljeni u sukobu koji će biti proglašen najvećim i najrazornijim do tada i poneti naziv - Veliki rat.

Napad s reke

Te noći, 28. na 29. jul 1914. godine, srpska prestonica je besomučno bombardovana.  U napadu je učestvovala i austrougarska topovnjača "Bodrog", koja je sa samogu ušća Save u Dunav ispaljivala prve hice ka gradu. Prva granata tom prilikom pala je na kafanu "Grčka kraljica" na kraju Knez Mihailove ulice, ali srećom, ljudskih žrtva nije bilo.

Posebna pometnja vladala je na Železničkoj stanici, gde su uspaničeni ljudi pokušavali da se ukrcaju u jedan od tri voza koji su bili predviđeni za evakuaciju civila u unutrašnjost. Iako prepuni golorukih građana, vozovi su bili zasuti kišom metaka sa austrougarske strane, a zapisi svedoče da su korišćeni i zabranjeni dum-dum meci. Samo pribranošću mašinovođa, veća tragedija je izbegnuta. Ipak, u tim prvim satima, pale su prve civilne žrtve pod kišom granata i kuršuma kojima su zasipani Dorćol i Savamala. Smrt ih je dočekala kako na ulicama, tako i u kućama, podrumima, lagumima, koji su padali pod udarom razornih granata ispaljenih iz austrougarskih merzera 305 mm. Spas od sigurne smrti bila je Tašmajdanska pećina u kojoj se okupio veliki broj građana koji su sa neizvesnošću čekali jutro.

Osim civilnih žrtava, u tim prvim satima stradale su: Sabоrna crkva, Druga bеоgradska gimnazija, Dеvоjački intеrnat, Državna štamparija, Zgrada еnglеskоg pоslanstva i austrоugarskоg kоnzulata, hoteli "Grand", "Bristоl", "Кragujеvac", "Srpska kruna", "Novi majdan". Srušene su čitave ulice na Dorćolu i Savamali, a o stepenu razaranja govori i zapažanje savremenika da su u tim delovima grada ostale samo mačke.

Rušenje železničkog mosta

Železnički most, koji je spajao Beograd i Zemun zasut je austrougarskim tоpоvskim granatama u nоći izmеđu 28.  i 29. jula 1914. gоdinе. Pošto je ovaj napad bio očekivan, Vrhоvna kоmandе je nekoliko dana pre toga donela odluku da se minira most kako bi bio sprečen ulazak neprijatelja u grad. Na poziv za odbranu Beogrda odazvali su se komiti Vojislava Tankosića, malobrojni vojnici 18. puka, žandarmi, te članovi gimnastičkog društva "Dušan Silni". Raspoređeni u liniju odbrane duž savskog priobalja, od Ade Ciganlije do Ušća, čekali su te noći napad.

S druge strane, parobrod "Alkotmanj", pod komandom kapetana Karla Eberlinga, imao je zadatak da na četiri šlepa preveze austrougarske vojnike sa zemunske obale i iskrca ih blizu Železničkog mosta, a upućena je i jedna železnička kompozicija puna neprijateljskih vojnika. U momentu kada je voz sa austrougarskim vojnicima zašao na most, eksploziv je aktiviran i Beogradom se začula strahovita eksplozija. U tom trenutku, pod mostom se nalazio i nasukani "Alkotmanj", na koji se most sručio i potopio ga. Sa srpske strane, Austrougare su dočekali Tankosićevi komiti, pod komandom vojvode Jovana Stojkovića Babunskog. Srpske snage osule su paljbu po mostu i parobrodu, a oni austrougarski vojnici koji su preživeli eksploziju i potapanje broda, završili su život utapanjem u Savi. Na strani branilaca, ovaj sukob odneo je i prvu žrtvu, učenika Trgovačke akademije Dušana I. Đonovića, koji je poginuo hrabro braneći prestonicu. Donekle pokolebani, Austrougari su se povukli prema Zemunu, ali bombardovanje je nastavljeno nesmanjenom žestinom, nekada i do tri puta dnevno.

Već narednog dana, sa Bežanijske kose i Zemuna granatirani su svi delovi grada - od priobalja do Topčidera. Posebno su ciljana skladišta fabrika, tako da je pored granata i metaka, Beograd bio pod udarom požara zapaljenih stovarišta oko Železničke stanice, Monopola duvana, fabrike soli. Istovremeno je oštećen i presečen gradski vodovod, tako da je bilo nemoguće kontrolisati vatrenu stihiju.

U retkim trenucima mira, Beograđani su sahranjivali poginule i polako napuštali grad, tražeći zaklon u delovima grada koji su bili van dometa granata ili unutrašnjosti. Prvih dana avgusta nastavljeni su napadi na obale Save i Dunava i više puta je pokušano iskracanje, ali su hrabri branioci uspevali da odbiju napad i neprijateljski vojnici su uglavnom završavali u vodi.

Odbrana Beograda

Sledeći opsežniji napad usledio je u noći između 11. i 12. avgusta, kada su  austrougarska armija i rečne flote počele napade duž obale reke Save na Beograd. Austrougarska vojska nastavljala je sa razaranjem Beograda, ali su snage odbrane, ojačane posle pobede na Ceru, uspevale da odbiju sve napade.  Za komandanta Odbrane Beograda postavljen je general Mihailo Živković - Gvozdeni.

Do prekretinice u sukobu dolazi 9. septembra 1914. godine, kada je  austrougarski ratni čamac sa belom zastavom izbacio pismo u blizini savske obale. Adresiran na generala Živkovića, ultimatum je glasio:

"Danas do šest časova popodne imate mi predati Beogradsku tvrđavu da je ne bih dalje rušio; u znak predaje, umesto srpske zastave, istaknite beo barjak. A Vi sa vašim štabom bićete primljeni na zemunskom pristaništu i u znak počasti ostaviću Vam sablju. General Goglija."

Pismo je primio major Joksim Gajić, koji se odlučuje na neočekivani odgovor - umesto bele, na bedemima Beogradske tvrđave zavijorile su tri srpske zastave umesto dotadašnje jedne. Takođe, naređuje da se ospe paljba po usidrenim austorougarskim monitorima i traži odobrenje generala Živkovića da krene u ofanzivu. Iste noći,  jedinice Odbrane Beograda prelaze reku Savu i napadaju austrougarsku vojsku, koja je bila prinuđena na povlačenje. U ofanzivi su razbijene snage generala Ferdinanda fon Goglije i 10. septembra 1914. godine, srpska vojska oslobađa Zemun. Ohrabrene ovim uspehom, srpske snage 12. septembra prelaze Dunav i zauzimaju Ovču i Borču.

Slom odbrane Beograda

Tokom naredna dva meseca, srpske i austrougarske snage više puta su se sukobljavale, pri čemu je Zemun više puta prelazio iz srpskih u austrougarske ruke i obrnuto. Zbog promene ratne sreće na drugim frontovima, general Živković krajem novembra 1914. godine naređuje povlačenje ka početnim odbrambenim položajima, a kasnije ka Kosmaju.

Novi napadi ojačane austrougarske vojske uslediće ovaj put iz pravca Banata. U tu svrhu Austrougari postavljaju pontonski most sa koga dejstvuju po desnoj strani Dunava u pravcu ka Vinči. Tom prilikom žestoko su bombardovani Ada Huja, Veliki Vračar, Karaburma i Višnjica. Pod udarom neprijatelja, malobrojna odbrana nije posustajala. Iako je austrougarska vojska posle velikih borbi zauzela većinu gradova u zapadnoj Srbiji, Beograd je još uvek odolevao napadima. Ipak, Vrhovna komanda odlučuje da se snage generala Živkovića preusmere u odbranu kosmajskih položaja, te naređuje povlačenje iz Beograda 30. novembra 1914. godine. U pratnji vojske nalazio se određeni broj civila i uprava varoši. Po povlačenju vojske, u Beogradu je ostalo nešto manje od 20.000 stanovnika, a prvi neprijateljski vojnici ući će u nebranjeni grad tek 2. decembra.