Kažu – zime su bile i snežije i hladnije, a Nove godine? Mir i tišina po zavejenim gradskim ulicama.

S početka decembra, a poslednjih godine i ranije, u gradu se oseća uzbuđenje, koje se prvo vidi po gužvama u šoping molovima, predprazničnom gužvom, koju u poslednjih nekoliko godina "gradski oci" obogaćuju prazničnom rasvetom. Sve su to predznaci, i to sigurni, da stiže Nova Godina. Uobičajna prednovogodišnja atmosfera Beograda. Novogodišnja groznica! Samo vek i nešto ranije, sve je bilo drugačije. 

Varošanska rabota

Proslava Nove godine oduvek je bila varošanska rabota. U našoj kulturi, Božić je bio centralni praznik koji je označavao kako početak najhladnijeg dela zime, tako i početak novog doba. Umesto Nove godine, po selima i varošima postojao je običaj "teranja Božića", koji je padao na Mali Božić, prvog januara po starom kalendaru. Običaj je nalagao da mladići zajašu konje i projašu selom, kako bi konjski topot oterao staru godinu i sve ono loše što je sa sobom ostavila. 

Ovaj datum imao je i politički značaj. Naime, to je bio dan kada su narodne starešine dolazile u prestonicu da knezu polažu račune, danas bi rekli – bio je to kraj stare i početak nove fiskalne godine.

Prva zvanična obeležavanja Malog Božića vezuju se za dvor kneza Miloša, koji u svom konaku pravi formalne prijeme, upućuje čestitke drugim svetskim vladarima. Uskoro ovu novotariju prihvataju i stanovnici varoši beogradske, čestitajući prvog januara do podne jedni drugima novo leto.

Svoj glamurozniji i svečaniji vid, proslave doživljavaju za vreme kneza Mihaila, koji sa mladom suprugom u Beograd donosi i duh balskih dvorana evropskih prestonica. Pod sjajem sveća, uz zvuke valcera i narodnih kola, elitni Beograd ulazio je u novo desetleće.

Godine vladavine kralja Milana i kraljice Natalije, bile su doba procvata balova. I dok je mlada kraljica brižljivo birala haljinu za svaku zgodu, beogradske dame se takmičile koja će svoju toaletu što bolje da prilagodi Natalijinoj. Svaki od balova je imao program, unapred osmišljen i odštampan, na kome su se smenjivala spora i brza kola i igre, evropske i narodne, a vrhunac bi bilo izvođenje kompozicije posebno za tu priliku osmišljene za počasnog gosta ili organizatora bala.

Slika: Wilhelm Gause

Veselo veče uz prase 

Ni varošani koji nisu bili pozvani na dvorsku zabavu nisu zaostajali u proslavi. List "Videlo" donosi najstariju informaciju o dočeku daleke Nove 1850. godine. Tu snežnu novogodišnju noć Beograđani su proveli kako koji. Dok su po ulicama svirali orkestri, većina je ipak odlučila da novo desetleće dočeka u toplom krevet. Oni odvažniji su dolazak nove godine proslavili po mnogobrojnim gradskim kafanama uz piće, iće, muziku, karte i kafanske razgovore, što je bila uobičajna atmosfera Beograda tog vremena.

Kako se bližio 20. stoleće, evropski vetrovi preko Save i Dunava donosili su neke nove običaje i u Beograd. Nova godina, noć prelaska iz decembra u januar počela je da se organizovano dočekuje, a gde drugo do u gradskim kafanama, i to ne samo pozivom na "iće i piće", već nudeći i zabave sadržaje.

Novine tadašnje donose: "U kafani "Kod pozorišta" svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice M. Petkovićeve, uz pratnju muzike."

Na pragu 20.veka u listu "Mali žurnal", Tomčić ovdašnji vlasnik kafane, šalje poziv svima da ga "izvole posetiti" 31. decembra, u kafani "Crna mačka" na Vračaru, obećavajući igranku i dobru zabavu.

Bilo je i onih ekstravagantnijih, te tako hroničar starog Beograda, Milan J. Stojmirović beleži da je krajem 19. stoleća Nova godina dočekivana uz pravu posmrtnu povorku. Nekoliko minuta pre ponoći, sva svetla bi bila pogašena, a tanc-majstor bi tužnim glasom saopštio: "Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest: Stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti! Molimo vas da se svako povuče na svoje mesto!"

Potom bi u salu ušla posmrtna povorka pod maskama, noseći beo sanduk. Kada bi veseljaci otpevali "opelo", svetla bi bila upaljena i u salu bi bila uvedena devojčica okićena cvećem kao simbol "Nove godine" i odžačar koji je donosio sreću svakom ko ga poljubi ili ko mu ukrade dugme. Ali to nije bio kraj. Vrhunac ove tarapane bilo bi prase, koje bi pustili među vinom i rakijom zagrejane slavljenike, koji bi se potom bacili u jurnjavu za njim. Smatralo se da će onaj ko uhvati nesrećno svinjče biti srećan čitave godine. Uz ciku, vrisku, kucanje čaša, "šrpic-krofne" sa dukatom, poljupce i zagrljaje, počelo bi čestitanje Nove godine.

I niko ni od kafedžija i drugih nije pomenuo da se dočekuje neko novo vreme, novi vek. Ali s novim vekom, kao da je i novogodišnje slavljenje dobilo neki drugi, sjajniji zamajac.

U nastavku pročitajte kada su Beograđani pojeli 1600 tona prasića za jedno veče...