„Magnetski on privlači ljude. Svi putevi vode u Beograd. Postati Beograđanin, živeti u Beogradu... San mnogih.“

Da nije tako bilo, ne bi Beograd sredinom prošlog veka počeo naglo da se ispravlja u visinu. Kada je postalo jasno da se neće tako lako povući ni reka ljudi koja se neprekidno slivala, postepeno su počele da se otkrivaju i manjkavosti ovog fenomena.

Pravi i improvizovani Beograd

Mada su svi imali svoje motive da postanu Beograđani, bilo je onih koji u tome baš i nisu pokazali preveliku volju i trud. Kao da je biti Beograđanin bio pojam koji se nosio kao etiketa, ali ništa više od toga. U grad se, doduše, dolazilo sa raznih strana, pa je bilo u toj invaziji onih koji su Beogradu bili više ili manje potrebni. Sama prestonica se o tome nije mogla izjašnjavati, što je vodilo ka tome da, iako šareniji nego ikad, Beograd nije uvek i po svim merilima ličio na velegrad.

Prvi nagoveštaji primećivali su se na mestima koja mašine i zidari još nisu zalili betonom. Ali, to nije značilo da golišave, zaravnjene ledine može da prisvoji bilo ko. I na njima bi se jednog dana našla nekakva visoka zgrada, pa su gradski oci stavili veto na bilo kakvu gradnju osim planske.

Za to već (budući) Beograđani nisu mnogo hajali. Improvizovane instalacije poput baraka, ili trošnih kuća sklepanih od dasaka, isprva su stidljivo nicale na mestu budućih zgrada. Potom su se klonirale do razmera improvizovanog naselja u kom su se nelegalno skućili odskorašnji Beograđani. Zbog veta na neplansku gradnju, ovo je bio zadatak za komunalnu policiju.

Uprkos tome, intervencije nisu prolazile bez čarki. Novi Beograđani su podvikivali u odbranu svojih građanskih prava. I oni su ovde došli da žive i rade i upirali prstom u policajce koji su im osporavali status građana. Naposletku, čarke su odlazile u pravcu zahteva „divljih“ građana da se i njima izgrade stanovi. U međuvremenu, reka ljudi se i dalje slivala: „za nedelju dana – 77 stanovnika“. Sa njom su nadirali i problemi, a „hteo ili ne, Beograd mora da se čuva od mnogih takvih želja“.

Pretendovanje na status Beograđana

Mada se to očito nije dopalo mnogima, ni prestonica, iako se nezadrživo širila, nije mogla preko noći da postane dom tolikim Beograđanima. Tome su se opirale infrastrukture – komunalna i stambena – ali se sa „divljim“ Beograđanima teško izlazilo na kraj.

Neki od njih su imali pokriće u vidu radnih mesta u beogradskim preduzećima. Drugi, kojih je bilo neuporedivo više, dolazili su po sistemu „sve svoje sobom nosim“. Sezonci sa familijama i nešto pokućstva, od kojih su najuporniji kroz koju godinu takođe uspeli da se nađu u kancelariji neke od beogradskih firmi. Ali i oni drugi su potraživali da postanu legalni građani. Da imaju i oni svoje stanove i sve što podrazumeva moderan život, makar zato što su bili toliko uporni u tome da postanu Beograđani. Možda samo nisu pomišljali da to u praksi ipak nije toliko jednostavno.

Jer, o tome nisu odlučivali samo dokumenti. To što je neko bio Beograđanin, zvanično i na papiru, i dalje ga nije činilo istinskim Beograđaninom. Za to je već trebalo osetiti grad, one njegove ulice i kafanice, a tako nešto se nije moglo preko noći. Veliki Beograd postajao je sve raznorodniji – u njemu su sada jedan do drugog živeli učitelj i tramvadžija, inženjer i pisac, milicioner i radnik u gradskoj čistoći. Različitog porekla ili sa različitih strana, svima im je valjalo da shvate i prihvate suštinu reči „suživot“.

 

Nastaviće se...