U zavisnosti od toga da li živite u Beogradu, manjem mestu ili još manjem mestu, autobuske stanice i okolne bandere mogu biti izlepljene zanimljivim i manje zanimljivim sadržajem: umrlicama, ponekom teorijom zavere, oglasima za časove engleskog, slušne aparate i ortopedska pomagala. Za dva potonja je gotovo neizbežna odlika, da ne kažemo napomena: "Uvezeno iz Nemačke!" ili "Nemačka proizvodnja!". Posebno kada se radi o starijoj populaciji, Nemačka je simbol kvaliteta. Ako je aparat proizveden negde u Bavarskoj, sva je verovatnoća da ćete se uskoro snabdeti sluhom desetogodišnjaka.

Par decenija ranije, Nemačka je simbol svog zla na svetu. U nekoliko sumanutih godina je, kao što znamo, stalo nekoliko desetina miliona izgubljenih života i nebrojeno mnogo porušenih domova, ulica i čitavih gradova. Razume se, ovde ubrajamo i naš siroti Beograd. U tom trenutku on je bio najrazvijeniji grad Kraljevine Jugoslavije, industrijski i kulturološki - pored stotina fabrika, ponosio se sa oko 170 škola, univerzitetom, Kraljevskom akademijom, 27 bioskopa i mnogo više pozorišta i Narodnom bibliotekom. Pod bombama je stradala većina kulturnih ustanova, a živote je izgubilo između 3 u 4 hiljade ljudi. Da budemo precizni - 740 zgrada je potpuno uništeno, a više od 9 hiljada teško oštećeno.

Foto: Beograd.rs - Kružni tok na Slaviji zaostavština je Nemaca

Razoružati Nemca beogradskim saobraćajem

Nakon tog kobnog aprila 1941. nemačke snage upadaju u razrušeni Beograd. Voljne da u njemu neko vreme i ostanu, primorane su da ipak nešto i sagrade. Za početak, zamislimo Nemca koji se susreće sa jugoslovenskim saobraćajem, početkom 40-tih. Koncept kružnog toka još je daleko, što znači da je raskršće nekoliko ulica koje se slivaju na Slaviju regulisano poput prosečne raskrsnice u Nju Delhiju (doduše, sa znatno manje aktera). Kako im je kretanja po gradu bilo od suštinske važnosti, okupatorske snage odlučuju da ga prilagode sebi i svojim potrebama. Primarno, brzo prebacivanje trupa i brži prevoz logoraša dušegupkama i kamionima. Tako je nastao kružni tok na Slaviji, kontrola saobraćaja, a onda i džinovske kanalizacione cevi koje đubre sa ulica odvode u Savu (i koje su tu i danas).

Ako živite na opštini Savski venac, sva je verovatnoća da ste nekada čekali red u zgradi u na adresi Kneza Miloša 69. Sledeći put ušetajte u nju sa svešću da su je najpre raselili (kao stambeni objekat) a zatim rekonstruisali i sredili za svoje potrebe - nacisti u Beogradu. Stambena zgrada je pretvorena u kancelarijski postor koji se održao do danas - promenjen je nameštaj i ostatak inventara, ali je enterijer ostao isti. Ovde se uselila nacistička Agencija za razvoj, koja se bavila privrednim resursima i njihovim upravljanjem kao i gradnjom na čitavom Balkanskom poluostrvu. Osim privrednih, u igri su bili i prirodni resursi, za čiju su nabavku korišćeni ratni zarobljenici i taoci, praktično u službi robova.

Foto: Pavle Kaplanec - Stari dvor je posle razaranja na početku rata, obnovljen za vreme okupacije

Isto tako je preživela još jedna zgrada, pored koje svakodnevno prolazimo - obična stambena zgrada koja se ni po čemu ne izdvaja od svoje okoline, na uglu ulica Kralja Milutina i Kralja Milana. Možda je znate po knjižari koja se nalazi u prizemlju, ili pak po skoro izniklom hotelu Hilton koji se takođe nalazi na uglu ove dve ulice, samo sa druge strane. Ako kojim slučajem poznajete nekoga ko ovde stanuje, "obradujte ga" činjenicom da je objekat izgrađen od strane Nedićevaca, a zatim prilagođen specijalno za život nemačkih oficira, odmah po dolasku okupatora u Beograd.

Treća zgrada u ovoj grupaciji, i svakako najpoznatija, nalazi se na istom potezu između Slavije i Terazija. Stari dvor.

Dvor je bio srušen već sa prvim bombama, ali je nedugo zatim počela i njegova obnova. Prvi zarobljeni Jevreji iz Beograda su odvedeni na ruševinu kako bi je raščistili i pripremili teren za rekonstrukciju. Sve do kraja rata i rasterivanja Nemaca iz Beograda, okupator je radio na Dvoru, tako da je do te 1944. godine samo još fasada prema Ulici kralja Milana ostala nedovršena. Sve što danas vidimo od Starog dvora (iliti Gradske skupštine) sagrađeno je za vreme Drugog svetskog rata.

Foto: Pavle Kalanec - Stari savski most

Most čije se ime ne sme izgovoriti

Spuštamo se iz grada ka rekama. Dolazimo do najautentičnijeg ostatka nacističke gradnje Beograda - Stari savski most. Da li ste se nekada zapitali kako da ovaj most nema ime? Nezvanično ga nazivamo starim Savskim ili Tramvajskom mostom. Slučaj je takav da smo u klještima između nacionalnog ponosa - "okupator je izgradio ovaj most za svoje potrebe" i zdravog razuma - "nemačka proizvodnja". Pritom, ovde nema mesta za sarkazam - most je zaista izvrsnog kvaliteta, te je od 1942. godine, kada je sagrađen, do danas na njemu izvršeno samo par omanjih popravki. Tako smo odlučili da ignorišemo ktitora i cenimo kvalitet, premda je netrpeljivost izražena ovim nedostatkom imenovanja, čime je poreklo mosta gurnuto pod tepih.

Ostaje, međutim, enigma zašto most nikada nije dobio ime Miladina Zarića. To je bio izuzetno hrabar Beograđanin, učitelj koji je živeo u Karađorđevoj ulici.

Po planovima okupatora, most je izgrađen da bi se srušio, onog trenutka kada su prilike pretile da pređe u službu lokalnog stanovništva. Kada se raznoraznim kanalima doznalo da Nemci planiraju da sruše most u oktobru 1944. godine i tome odseku grad od Zemuna. Zarić nije bio vojnik, premda je stekao izvesna neophodna znanja u balkanskim ratovima koja su mu trebala da preseče žice detonatora koji je trebalo da digne tramvajski most u vazduh.

Foto: secanja.com - Pionirski grad 1964. godine

Pionirski grad - "raj u Alpima"

Zavisno od toga kojoj generaciji pripadate, postoji nekoliko prilika koje mogu da vas mogu vezivati za Pionirski grad:

- igra "Nemaca i partizana",

- sportske i kulturne manifestacije u školskim danima,

- prvi odlasci u "diskoteku", takođe u školskim danima,

- baš ništa.

Međutim, postoji još jedna generacija, čijih je izdanaka na svetu ostalo izuzetno malo - a koja se Pionirskog grada seća kao sedišta nemačkog vojnog štaba za jugoistočnu Evropu. Deo gradnje koja stoji i danas, izgrađen je upravo u doba okupiranog Beograda. Šuma Košutnjaka je bila idealno sklonište, oaza mira u kojoj su se nemački činovnici odmarali i osmišljavali dalje strategije i akcije. Posle rata kompleks je preobraćen u dečji centar, premda su tadašnje mlade generacije znale čemu su te kućice usred šume do pre nekoliko godina služile. Oni su, takođe, znali za postojanje skrivenih bunkera, što je igru činilo zabavnijom i intrigantnijom.

U slučaju da ste rođeni osamdesetih godina, postoji velika verovatnoća da ste ovde proslavljali novu godinu, dane škole ili Svetog Savu, a možda ste i učestvovali u raznoraznim dečjim priredbama. Nakon svog zlatnog doba, kako to obično biva, Pionirski grad je zapušten i morao je da sačeka dobar broj godina kako bi ponovo počelo njegovo oživljavanje. Pre dve godine je sređen eksterijer, uređen je park i njegove ulice i staze, dok će paviljoni nikli za vreme rata morati da čekaju neke nove prilike.