Srpski knez Mihailo Obrenović ubijen je na Košutnjaku 10. juna 1868. godine. Atentat se dogodio u večernjim časovima dok je vladar, u društvu Katarine i Anke Konstantinović, Tomanije Obrenović i ađutanta Svetozara Garašanina, sina Ilije Garašanina, bili u vožnji kočijama.

Njegove poslednje reči bile su "Dakle, istina je". Knez ih je izgovorio na francuskom jer su tim jezikom govorile dame sa kojima je bio u društvu. Potom su odjeknula tri hica koja su usmrtila Kneza i Anku Konstantinović koja se bacila pred vladara kako bi ga zaštitila, dok je Svetozar Garašanin pao sa konja i onesvestio se.

Ubice su ubrzo uhapšene, a 14 od 18 zaverenika je osuđeno na smrt i streljano na Karaburmi. Motiv ovog atentata nikada zapravo nije razjašnjen.

Javno suđenje za ubistvo Kneza

Atentatorima na kneza Mihaila Obrenovića sudio je redovan Beogradski varoški sud. Proces je bio javan i održavao se u dorištu Glavne policije kako zaverenici, kojih je bilo mnogo, ne bi bili daleko od svojih ćelija u zgradi Glavnjače. U samom dvorištu bile su podignute tribine i postavljena sedišta za narod koji je želeo da prati "suđenje veka" kako bi ga danas okarakterisali mediji.

Samo četiri dana nakon atentata na kneza Mihaila Obrenovića, pred sud je izvedeno 18 optuženih. Među njima i četvorica neposrednih izvršioca atentata: Kosta Radovanović, sapundžija, Đorđe Radovanović i Stanoje Rogić, propali trgovci i Lazar Marić, bivši predsednik suda u Smederevu koji je zbog ubistva žene bio osuđen na 20 godina robije.

Sa njima se na optuženičkoj klupi nalazio i idejni vođa i organizator Pavle Radovanović, advokat.

Suđenje je trajalo mesec dana, a čitav proces sprovođen je prema krivičnom zakonu koji je sam knez Mihailo propisao malo pre nego što će postati žrtva atentata. Naime, niko nije mogao biti osuđen bez sprovođenja dokaznog postupka i javnog iznošenja odbrane od strane okrivljenih.

Foto: Wikipedia - Ubistvo knjaza Mihaila

Motiv nepoznat

Uprkos činjenici da su oči javnosti bile uprte u ovaj proces i da je pred sudom sve potanko ispitano, pravi uzrok atentata na kneza Mihaila nije utvrđen. Da, konstatovano je da su zavera i plan o ubistvu skovani još aprila 1868. godine. Utvrđeno je i da su atentatori danima vrebali svoju žrtvu, ali razlog zašto nastavio je da izmiče.

Zanimljivo, samom Knezu, a i ondašnjem Ministarstvu unutrašnjih poslova, bio je dostavljen izveštaj agenata o sumnji, da se sprema atentat. Međutim, ni Knez, a ni Ministarstvo nisu uzimali ove navode za ozbiljno. Jednostavno niko nije verovao da bi neko želeo smrt kneza Mihaila koji je bio omiljen u narodu. Naročito nakon što su svi gradovi iz turskih prešli u ruke Srba.

Umesto da stvar bude podrobnije istražena, dogodilo se to da je spisak osumnjičenih gurnut u ministrovu fioku ministrovog stola. Izvučen je tek nakon što je atentat izvršen, a vladar ubijen. Jedina uloga bila je da posluži u sudskom procesu.

Zanimljivo ni tokom suđenja niti jedan od osuđenih nije otkrio pravi motiv ubistva. Njihovi iskazi bili su protivurečni, ali ipak prihvaćeni kao tačni. Čak su govorili i o nameri da se sprovede prevrat, mada za to nisu imali nikakvog dokaza ni odbrana ni tužilaštvo. Zapravo utvrđeno je da niti jedna ličnost iz političkog života u zemlji ili inostranstvu, nije učestvovala u atentatu ili imala veze sa njim.

Dodatno je čudilo i to da je Pavle Radovanović, "mozak" čitave operacije, zapravo bio poverljiva ličnost samog Ministarstva unutrašnjih poslova i kretao se u neposrednoj blizini Kneza.

Takođe, ostalo je nerasvetljeno i pitanje nekih 27.000 foriniti, kao i oružja (pištolji i handžari) koje je Pavle Radovanović dobio iz Pešte, navodno od sekretara Aleksandra Karađorđevića. Čudno je i tvrđenje atetnatora da je zavera samonikla i da su Kneza ubili samo zato da bi ga skinuli sa prestola "jer se nisu slagali sa njegovom politikom". Međutim, upravo je zbog svoje nacionalne i progresivne politike Knez uživao veliki ugled i ljubav naroda. Zapravo, da nije ubijen, njegovo pregalaštvo obećavalo je nove dobre rezultate po državu.

Ipak, epilog je bila smrtna presuda za 14 optuženih.

Nesrećan slučaj na streljanju

Te 1868. godine, Karaburma je bila daleko, veoma daleko od poslednjih varoških kuća i zato su tamo izvršavane i smrtne kazne nad osuđenicima. Streljane je vršeno na kamenoj uzvišici na dunavskoj obali.

Pri izvršenju smrtne kazne osuđenika za ubistvo kneza Mihaila, dogodio se neobično čudan nesrećni slučaj. Privezani za kolac ispod kog je bila iskopana rupa, osuđeni su čekali da budu streljani. Vodom vojnika koji su vršili streljanje komandovao je oficir Vasa Mijatović. Vod je bio raspoređen tako da svako pojedinačno bude na datu komandu streljan.

Mijatović je komandovao: "Pali". Plotun je zagrmeo i u tom trenutku Mijatović je pao pogođen metkom posred čela!?

Ispostavilo se da se jedan od ispaljenih hitaca odbio od stene i nesrećnog oficira ubio na mestu.

Posle ovog nesrećnog slučaja, streljanje je dovršio jedan potporučnik koji je preuzeo komandu. Bilo je to u zoru 16. jula 1868. godine, 40 dana atentata na kneza Mihaila.