Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine izazvale su talase kontroverzi u svetu sporta i šire. Od otvorenog koketiranja sa idejama o superiornosti koje je promovisala vladajuća nemačka partija do bojkota i otkazivanja učešća nekih od zemalja učesnica ili čitavih timova. U napetoj atmosferi, po prvi put je 20. jula Olimpijska vatra upaljena u Grčkoj i krenula na svoje putovanje ka Berlinu.

Olimpijska vatra (ipak) putuje kroz Srbiju

Planom je bilo predviđeno da se od Olimpije do Nemačke kreće duž Grčke, Bugarske, Mađarske, Austrije, Čehoslovačke do Berlina. Šest dana posle polaska, 26. jula, na graničnom prelazu Caribrod, tačno u 00:02 bugarski nosilac kapetan bugarske vojske Trnev predao je baklju članu Jugoslovenskog olimpijskog komiteta gospodinu Pihleru. Ali, kako to obično biva kada se spoje razne slovenske struje, i ovaj događaj se pretvorio u pravu proslavu koja je se pretvorila u masovno igranje kola oko olimpijskog oltara.

Štafeta u pratnji trkača beogradskog biciklističkog kluba nastavila je da se kreće put Pirota, Niša, Ražnja, Paraćina, Ćuprije, Topole, Oplenca. Na svakom kilometru, trkači su izazivali veliku pažnju, što ih je dodatno usporavalo, ali plamen olimpizma nastavio je da se širi Srbijom. U većim mestima pravljeni su skupovima na kojima se okupljalo i po nekoliko hiljada ljudi koji su kllicanjem i pesmom bodrili trkače.

Veličanstveni doček na Terazijama

U ranoj jutro 27. jula, vatra je prošla kroz Mladenovac i niz Avalski drum počela da se približava Beogradu. Ondašnje novine prenose da je uzbuđenje bilo toliko da je policija morala da održava red kako bi sprečila znatiželjnike da ometaju štafetu.

Za to vreme, Beograd se polako budio okićen zastavama svih zemalja učesnica, a reke ljudi slivale su se ka Terazijama na kojima je bilo predviđeno održavanje centralne menifestacije. Na mestu fontane nameštena je posebna pozornica kako bi Sokoli i drugi sportisti formirali ljudsku piramidu. Pored nje podignut je i starovekovni olimpijski žrtvenik za olimpijsku vatru.

Posebno uzbuđenje unela je vest da je prenos štafete snimalo čak osam filmskih ekipa pristiglih iz Nemačke koje su beležili svaki momenat. Istovremeno, Radio Berlin je od ranog jutra u direktnom prenosu izveštavao o ovom sportskom događaju.

Konačno, nešto pre 10 časova jedan od trkača počeo je da se pomalja iz pravca Slavije. Masa ljudi koja se prelivala duž okolnih ulica počela je da kliče i bodri nosioca baklje. Priključio im se i čitav hor navijača koji su izašli na prozore, balkone, a oni najhrabriji u borbi za što bolji pogled penjali su se i na krovove. Među 15.000 Beograđana koji su popunili svaki centimetar Terazija, zavladalo je toliko oduševljenje da su prevrnuti stolovi, popucale stolice, a zabeleženo je i nekoliko padanja u nesvest.

Uzbuđenje je bilo na vrhuncu kada je trkač napokon dotrčao do pozornice i predao baklju gradonačelniku Beograda Vladi Iliću. U tom trenutku prolomila se Olimpijska himna u izvođenju vojnog orkestra, koju su okupljeni dočekali sa oduševljenjem. Usledilo je svečano paljenje vatre na žrtveniku i tradicionalni govori u kojima je veličan duh olimpizma, viteštva i tmeđunarodnog bratstva i jedinstva.

Napokon, čast da upali novu vatru pripala je predsedniku Mesnog olimpijskog odbora g. dr. Živkoviću, koji ju je potom predao Dimitriju Stefanoviću-Maratoncu. Ovaj ju je potom odneo prema Zemunskom mostu.

Sličan doček onom beogradskom štafeta je doživela i u Zemunu, gde se kretala kroz Glavnu i Cara Dušana, da bi potom putem ka Batajnici napustila atar Beogradske opštine.

Sledeća stanica bila je Inđija, pa Novi Sad, Vrbas, Bačka Topola i napokon Subotica. Sledećeg dana, tačno u 6 časova, baklja je predata mađarskim trkačima i nastavila svoj put ka Budimpešti. Kroz Srbiju je baklja tokom 2 dana prešla tačno 575 kilometara i nosilo ju je isto toliko trkača, po jedan za svaki kilometar.

 Prvi deo:

Olimpijska vatra po prvi put u Beogradu