Omladinske radne akcije su jedna od najboljih tekovina bivše Jugoslavije. Omladinke i omladinci gradili su ratom razrušenu zemlju, kada je cela zemlja bila jedno veliko gradilište. Mladost Jugoslavije, mladići, devojke, pa čak i deca, gradili su puteve, zgrade, mostove, raščišćavali ruševine, i to sve dobrovoljno. Nije bilo važno što su nekada temperature padale i ispod nule, ovi mladi ljudi su golim rukama i uz pomoć alatki, pravili temelj zemlje koja je koračala krupnim koracima napred. 

Nema odmora dok traje obnova

Sam početak omladinskih akcija vezuje se još za vreme Drugog svetskog rata, kada su omladinci koji nisu dovoljno stasali ili nisu mogli da ratuju, pomagali borcima, dobavljali im hranu i odeću, vodili računa o ranjenicima, obrađivali zemlju i obnavljali razrušene kuće i puteve na oslobođenim teritorijama. Kako se oslobodilački pokret širio, tako su i ove akcije postajale sve masovnije i organizovanije. Sa završetkom rata, a na poziv tadašnjeg glavnog komandanta Josipa Broza Tita, omladina je sa velikim oduševljenjem krenula u obnovu razrušene zemlje. Krenulo se sa ogromnim entuzijazmom, sa oksudnom opremom, bez prave mehanizacije, gotovo golim rukama, slabog smeštaja i hrane, ali sa optimizmom. Iz tog vremena nam je ostao i čuveni slogan - "Nema odmora dok traje obnova".

Još uvek ratne 1944. godine, na Prvom kongresu Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije u tek oslobođenom Beogradu, Tito je u govoru uputio važnu poruku omladini: "Vi ste naša nova armija, armija rada, koja će stvoriti sebi i budućim pokoljenjima bolju i srećniju budućnost." 

Ovaj skup i Titov govor, pokrenuli su novu nadu i pozvali na takmičenje među omladinom da pokažu čija zajednica je spremna da da što više boraca za slobodu, ali i ko će dati više majstora, ko će osposobiti što više radionica i fabrika, izgraditi kilometara puteva i pruga,... 

Iako su se i pre toga po gradovima i selima organizovala omladinske akcije, za početak velikih radnih akcija vezuje se početak izgradnje železničke pruge Brčko-Banović 1946. godine, čiji je cilj bio da poveže velike rudarske centre.  A šta je ono što je vezivalo sve te mlade ljude?

Ideja bratstva i jedinstva

Mladi koji su dolazili iz svih delova oslobođene zemlje, kroz rad i druženje, širili su i učvršćivali ideje bratstva i jedinstva, koje su predstavljale jedan od stubova novog društvenog poretka. Ovo je bilo mesto gde su se prvi put neki od akcijaša opismenili, obrazovali i obučili za razna zanimanja. Bilo je to i mesto gde su rađale ljubavi i prijateljstva za ceo život. Na radnim akcijama se radilo udarnički i sa velikim entuzijazmom. Tu su se brisale razlike između omladine sa sela i iz grada, intelektualaca i radnika, susretale su se sve nacionalnosti i vere. Tokom ovih akcija, koje su ponekad trajale i mesecima, deo zajedničkog života činili su sport i zabava, druženje, dodatno obrazovanje, ali i takmičenje u svim oblastima. 

Omladina je bila organizovana u brigadama, koje su bile podeljene u čete. Svaka brigada je imala svoju zastavu sa izvezenim obeležjem. Dan u kampu je počinjao sa prvim zrazcima sunca, a prepodne je bilo posvećeno radnu na gradilištu. Kakva je bila atmosfera u tim kampovima, među brigadirima? Mladi su osećali kolektivni duh i žuljevi, kao ni fizički umor, nije kvario ritam pesama koje su pevali dok su radili. "Brigadirke i brigadiri, u vrstu! Drugarice i drugovi, zdravo!" bio je pozdrav brigadira, uz obaveznu himnu "Hej Sloveni". Ne smemo zaboraviti ni pesmu radu "Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad, srce gromko nek nam zbori, da nam živi, živi rad!!!" Ostatak dana je bio posvećen odmoru, druženju, zabavi, ali kursevima koji su bili organizovani. Važan deo bila su i politička predavanja. Veče je bilo posvećeno druženje brigadirskim večerima uz logorske vatre.

Na kraju svake akcije, dodeljivane su prestižne udarničke značke onima koji su iskazali izuzetno zalaganje. A pored znanja, prijateljstva, žuljeva i značke, brigadiri su sa sobom nosili i brigadirske bluze sa obaveznim vezenim amblemima brigade na desnom rukavu i bedževima.

Motivacija

Radne akcije su se održavale skoro pedeset godina i na njima je ukupno bilo dva miliona učesnika. Ono što je zanimljivo je odgovor na pitanje zašto su mladi ljudi dolazili na radne akcije. Niko nije morao da učestvuje, išli su samo oni koji su hteli. Dobrovoljno. Problem je bio u tome što su kapaciteti bili manji nego što je bilo interesovanje. Samim tim, morao se praviti izbor – omladinci su morali da budu dobri učenici, da budu fizički spremni i tako je sam ulazak u brigade predstavljao određenu vrstu prestiža. Postojala je i posebna brigada čiji su članovi bili omladinci iz popravnih domova. Oni su bili među najboljim radnicima jer su želeli da se dokažu. Čini se da glavni motiv omladinaca za stupanje u brigade nije bio političke prirode.  Jedan od motiva su za muškarce bile devojke, a za devojke muškarci. Mnogi su se na radnim akcijama upoznali, zavoleli, oženili. Mladi su imali potrebu da putuju, da se kroz rad druže, uče ili takmiče, da se dokažu, a radne akcije su im to i omogućavale.

Prve radne akcije u Beogradu

Prve omladinske radne akcije organizovane su odmah po oslobođenju Beograda, oktobra 1944. godine. Kako navodi istoriografija, "ni puščane cevi nisu se bile ohladile, a već je osposobljen stari aerodrom". Tokom zime, prikupljana je pomoć i oprema za borce i ranjenike, izbeglice,  ali i za građane Beograda. Zbog velike hladnoće i mrazeva, organizovana je velika akcija seče drva na obroncima Rudnika i Crnog vrha, a akcija prikupljanja hrane organizovana je na vojvođanskim poljima koja nisu bila obrana zbog povlačenja Mađara i Nemaca. U svim ovim akcijama učestovale su hiljade beogradskih mladića i devojka. U naredne dve godine, radilo se na raščišćavanju grada uništenog tokom dva bombardovanja i tri i po godine okupacije. Šut je koršćen za isušivanje i popunjavanje Marinkove bare, raščišćene su ruševine na Pristaništu, Senjaku i oko Električne centrale. Popločano je 55.000 kvadratnih metara ulica, a hiljade omladinaca se pridružilo akciji izgradnje pruge Brčko-Banovići. 

Iako se danas Novi Beograd smatra najvećim omladinskim gradilištem, prva velika omladinska radna akcija u Beogradu bila je obnova i izgranja Železnika. U aprilu 1947. godine odlučeno je da se započne izgradnja novog velikog metalurškog zavoda nadomak Beograda. Iako je tlo bilo močvarno, to nije umanjilo entuzijazam omladinaca koji su posle smotre na Banjici 20. aprila 1947. godine, krenuli u izgradnju nove fabrike - njih 13.500 hiljada. Zbog uštede sredstava, brigadiri su sami pravili ciglu, a kamen za temelje je dovlačen iz kamenoloma u Žarkovu, za koji je bila zadužena Prva crnogorska brigada. Uporedo sa radom, tekla je i obuka radnika, pa je već 1. januara 1948. godine, od 15.556 omladinaca iz čitave zemlje, njih 1140 bilo zaposleno u novoj fabrici. Ovo je sve bila priprema za najveću omladinsku radnu akciju koja će trajno izmeniti nekada močvarno zemljište sa leve strane Save, a koje danas zovemo - Novi Beograd. 

Ideja o uređenju današnjeg Novog Beograda stara je više vekova, a prvi koraci preduzeti su tridesetih godina 20. veka. Ovo je bila osnova za početak širenja novog moderno grada u novoj državi i u novom državnom sistemu. Na Osmom plenumu Centralnog komiteta Narodne omladine Jugoslavije, održanom 15. januara 1948. godine, odlučeno je da omladina obezbedi 50.000 članova za izgradnju Novog Beograda. Izgradnja je počela 11. aprila 1948. godine, a u prvoj fazi radova koja je  trajala od 1. aprila do 2. decembra iste godine, učestvovalo je tačno 49.800 devojaka i mladića, raspoređenih u 318 omladinskih brigada koji su radove završili 29 dana pre roka. Tokom prve faze izgradnje od 1948. godine do 1950, započeta je izgradnja Palate predsedništva vlade, hotela "Jugoslavija", zaštitnog zida na Dunavu, radilo se na nasipanju močvare, Radničkoj koloniji sa obe strane Tošinog bunara, završen je Studentski grad, a akcijaši su se bavili i izgradnjom 18 višespratnih zgrada. Paralelno je započeta izgradnja Karaburme kao radničkog naselja. 

U narednim decenijama, zahvaljujući entuzijazmu i radu omladinaca, Beograd će dobiti novi izgled, ne samo kroz izgradnju već i kroz uređenje zelenih površina, što kroz omladinske, što kroz školske akcije, a zelena srca prestonice - Ada Ciganlija i Košutnjak, dobiće nove sadržaje. O svemu ovome nekom drugom prilikom. 

Radne akcije – preteča današnjeg volontiranja

Omladinske radne akcije bile su preteča današnjeg volontiranja i društveno-korisnog rada. Zahvaljujući njima Beograd i bivša zemlja, dobile su novi izgled. Hiljade ljudi su opismenjene, osposobljene za zanat, dobile zaposlenje i stan. Postavlja se pitanje da li je danas moguće organizovati slične akcije u kojima će se mladi kroz rad družiti i afirmisati. Ne treba gajiti iluziju da je u današnjem sistemu moguće imati radne akcije kao nekad kada su one bile prilika da se mladi iskažu, da igraju fudbal, sviraju, pevaju i igraju. Danas ne možemo ponuditi mladima iste kurseve koje su imali Titovi omladinci, ali možemo da im ponudimo savremenije akcije koje se tiču održivog razvoja, pošumljavanja, uređenja gradskih površina i parkova, kurseve IT tehnologije. Bez obzira na vreme, postoje mladi ljudi koji žele dobrovoljno da rade  na volonterskim poslovima. O tome svedoči solidarnost i entuzjazam koji ih je okupio kada su Srbiju zadesile poplave 2014. godine.