Pre više od celog veka, preciznije 24. avgusta (11. avgusta po starom) 1913. godine, na Kalemegdanu je konačno nikao spomen Karađorđu, rodonačelniku vladajuće dinastije. Ova ideja se razglabala godinama, ali su joj se na put isprečili Balkanski ratovi. Konkurs je otvoren još 1908. godine kada je stručno žiriodabrao pobednika, slikara iz Splita po imenu Paskoje Paško Vučetić. Po njegovim idejama i nacrtima postolje spomenika je urađeno u Beogradu a bronzani delovi su liveni u Rimu.

Foto: Biblioteka Beograda - Spomenik Karađorđu na Kalemegdanu

I tako je došao taj svečani trenutak. Preživeli vojnici su se vraćali kućama, porodice popnovo okupljale, a grad se nadao obnovi, ne sluteći da mu za svega godinu dana sledi prvi veliki, razarajući rat. Na otkrivanju spomenika su se pojavili gradski zvaničnici, istaknuti umetnici i brojan narod, pred kojima je stala misteriozna skulptura pod belim platnom i Petar I Karađorđević, unuk narodnog junaka koji se ovog dana slavio. Međutim, kako hroničari beleže, nakon skidanja čaršava sa spomenika usledio je muk. Čuo se poneki šapat tu i tamo, što će se tek sutradan u štampi protumačiti kao ozbiljno negodovanje. Prvi spomenik Karađorđu sadržao je, pored vođe ustanka, još i fuguru vile sa barjakom, vojnika, ženu i dete, jednog ustanika i slepog guslara. "Sklepana" kompozicija nije bila ono što je masa očekivala. Iznad svega, lice Karađorđa je bilo neprirodno, nekima čak i smešno (setimo se Novakovog urnebesnog lika u izdanju Muzeja voštanih figura u Jagodini). Šalu na stranu, ovde nije bila reč o sportisti, već o (pokojnom) nacionalnom heroju. Ozbiljan problem.

Sutrašnja štampa je imala šta da kaže. U izdanju "Pravde" moglo se pročitati mišljenje Moše Pijade koji je smatrao da je novi spomenik "bronzana nakaza, sramota za Srbiju, koji treba srušiti pijukom." Lepotu u Vučetićevom spomeniku pronašao je samo književnik i novinar Dragutin Ilić, koji je ideju autora objasnio kao "pesničku".

Austrougarski car pretvoren u zvono

Legenda kaže da se na tribini podignutoj u svrhe otkrivanja spomenika utom odigrao razgovor između Branislava Nušića i mladog kraljevića Đorđa. Kraljević je tiho pitao Nušića šta misli o bronzanom Karađorđu. Ovaj mu je ispod glasa odgovorio da je zahvalan što je do sad bio u odboru za odobravanje spomenika, a sad moli da se urgira kod kralja da ga postave u odbor za zatvaranje spomenika. Iako se razgovor odvio tiho, kraljević je počeo naglas da se smeje, a zatim zarazio i ljude oko sebe. Pristojnost nije nalagala da se smeh raširi dalje, ali je barem mala anegdota uspela da uveseli napetu atmosferu.

Nedugo zatim počinje Prvi svetski rat, a 1916. spomenik je uklonjen pod izgovorom da je oštećen u borbama. Niko ne zna tačno šta je bilo sa samim Karađorđem, ali je sigurno da figura slepog guslara još uvek postoji i čuva se u depou Muzeja grada Beograda. Nekoliko godina kasnije je čak pokrenuta inicijativa da se "Karađorđev guslar" vrati na svetlost dana, a zatm i na mesto odakle je uklonjen, kao spomen narodnim umetnicima koji su delom bili zaslužni za povratak srpske kulture u krajeve oslobođene od viševekovne turske vladavine.

Za vreme rata, prestonica pod opsadom je trebalo da, na istom ovom mestu, dobije novi spomenik - s telom i likom austrougarskog cara Franca Jozefa. Dok je bronzana statu livena u Beču stigla do Beograda, grad je već bio oslobođen. Na pitanje šta da se uradi sa tom gomilom bronze odgovor su imali kaluđeri sa Kalemegdana - ratu su im oštećena zvona. Tako je Franc istopljen, a zvono u koje je pretočen i danas bdi nad crkvom Ružica. Na obeleženom mestu je postavljen, i danas živi, Meštrovićev spomenik zahvalnosti Francuskoj na kom piše "Volimo Francusku kao što je ona volela nas 1914-1918. godine."