Za pola veka koliko je proveo na ovdašnjim rekama, najslavniji srpski parobrod je prevalio svakojakog tereta – od kneževske familije i običnih putnika, do topova, robe i poraženih turskih vojnika. Otplovio je naposletku i iz finansijskog ministarstva u vojno, a sa dva instalirana topa, „Deligrad“ je još nekoliko puta mobilisan u borbene redove.

Kako je pored putnika nosio i naoružanje, „Deligrad“ je u Srbiju stigao i kao prvi ratni brod na paru. U srpsko-turskom ratu godine 1876. i 1877., topovi mu, doduše, nisu trebali. Služio je u to vreme kao bolnički brod, a potom se vraća redovnoj trgovačkoj i putničkoj ruti sve do poslednje decenije 19. veka.

Od putničkih tura do ponovnih regrutacija

Doplovivši do Beograda početkom 1863. godine, „Deligrad“ je zvanično postao prvi parobrod tadašnjeg Prvog Kraljevskog Srpskog povlašćenog brodarskog društva. Od ovog udruženja je 1891. nastalo Srpsko brodarsko društvo, a tim povodom mu je država ustupila i svoj parobrod.

Koju godinu kasnije, do Beograda stiže još jedan „Italijan“. Kako bi zvanično odmenio „Deligrad“, iz Đenove je dobavljen parobrod „Mačva“, dok je Brodarsko društvo, uključujuči i tegljač „Beograd“, sada raspolagalo sa tri parobroda.

„Deligrad“ je u međuvremenu dobio još modernije ruho. Prepravljen je u savremeni putnički brod i zaplovio rutom od Beograda do Radujevca kraj Negotina. Ipak, nove ratne prilike će ga ponovo regrutovati na „front“, a ubrzo mu i zapečatiti radni i životni vek.

Poslednja plovidba prvog modernog parobroda

Još pre nego što je Austrougarska 1914. godine Srbiji objavila rat, srpski rečni saobraćaj se našao pod blokadom neprijateljske Dunavske flotile. Kada je Srbiji jula te godine predat ultimatum, obale su već bile okupirane austrougarskim monitorima. U tom trenutku, nekoliko brodova Društva koji su se našli na putu ka Rumuniji – a među njima i „Deligrad“ – pokušali su da se povuku nazad ka Beogradu.

Za to je uprava Društva, radi bezbednosti, angažovala i takozvane loceve. Ovo su bili kapetani rečne plovidbe koji su, raspoređeni duž najdubljih i najužih delova Đerdapske klisure, besprekorno poznavali tesnace kroz koje je plovidba bila teška i rizična. Time je, međutim, brodarsko društvo nehotice odalo svoje planove. Tako je i „Deligrad“, uz još nekoliko srpskih brodova i šlepova, ostao zaplenjen od strane Austrougara.

Igrom slučaja, „krivac“ za stradanje prvog srpskog parobroda bila je srpska artiljerija. Dva dana nakon objave rata i bombardovanja Beograda, „Deligrad“ je potopljen u kontraofanzivi u kojoj je stradalo još 18 austrougarskih brodova.

(Zamalo) neuništivi tobdžija

Kako je rat odmicao, tako je i „Deligrad“ ipak dobio drugu šansu – ovoga puta od strane neprijateljskih snaga. Naime, Austrougari su u nekom trenutku uspeli da izbave „Deligrad“ sa dunavskog dna. Parobrod je odvučen do Budimpešte, ali je tamo potonuo po drugi put.

Ostala je i pretpostavka da su njegovi delovi po završetku rata skončali u starom gvožđu. Kakogod bilo, „Deligrad“ je uspešno nanizao skoro pet radnih decenija. Patrolirajući Savom, Dunavom i Tisom, najvažniju ulogu je, bez presedana, odigrao konačno isprativši Turke iz Srbije. Pre nego što je najzad otplovio iz istorije, ostao je i jedini parobrod kome je omaž ispevan u rodoljubivim stihovima.