Uz saundtrek koji kaže "Pamtiš li još one noći što im sunce zvezde krade?" koji su otpevale velike face Beograda danas se osvrćemo na njegovu glasnu noćnu istoriju. Nacionalno blago koje zovemo "Beograd noću" počelo je da se gradi šezdesetih godina prošlog veka u Svetogorskoj ulici.

Godina je 1966. U podrumu zgrade na adresi Svetogorska 17 skupila se grupa mladih da sluša ploče. Među njima je Lazar Šećerović, čijem je čukundedi pripadala kuća u kojoj se trenutno nalazimo. Njegovo ime je bilo Jevrem Grujić. U vreme kada su diskoteku kakvu danas poznajemo imali samo Pariz, London i Milano, sastajalište Lazinog društva se aprila 1967. godine pretvorilo u klub "kod Laze Šećera". Tek deceniju kasnije, preko okeana će se otvoriti vrata čuvenog "Studio 54".

Nakon par stidljivih decenija igranki i čekanja na tuđa venčanja kako bi se popilo, zaigralo i očijukalo, možemo da zamislimo kakvu je senzaciju izazvao mračni podrum dekorisan italijanskim tapetama, sa šankom, nekoliko separea i modernom, zapanjačkom muzikom. Iznad svega, prvi put ikada niste morali da igrate u paru. Ovaj neviđeni koncept je dozvoljavao da u klub dođete sami, što je za devojke bilo potpuno novo oslobođenje, i igrate u grupi, sa prijateljima, sami, sa di-džejem - s kim hoćete. Na otvaranju se pojavio veliki do pozorišne trupe Ateljea 212, pesnici i slikari datog vremena, novinari i masa mladih koja se osmelila da prisustvuje događaju koji će, bez sumnje, građanstvo i javnost ubrzo osuditi. I tako počinje era svakodnevnih izlazaka u Beogradu, koja još traje i šokira Evropljane koji se nađu u našoj prestonici - Izlasci radnim danima? - Nemoguće.

S obzirom da je su vrata jedine diskoteke u gradu bila otvorena svakog dana od 18:30 do ponoći, a ulaz bio slobodan, očekivala bi se nesnosna gužva u relativno malom prostoru. Međutim, prepreka nisu bili ni vreme ni novac već mahom porodice mladih željnih provoda, koje su ovaj vid zabave smatrale nemoralnim. Ipak podijum je uvek bio potaman pun, stalni gosti (kao što je plesni profesionalac Lokica) su se već dovoljno opustili da su bili spremni da samim ulaskom u klub naprave atmosferu. Podijum je bio pun, a domaćin, koji je bio veoma posvećen svom projektu, se brinuo da se svi dobro osećaju. Zapravo, upravo je ovaj dvojac činio glavni plesni par koji je retko posustajao. Oni koji su želeli da uđu u ove krugove (i možda budu pozvani nekuda na nastavak žurke) znali su kada treba da se pridruže kraljevima podijuma.

Sedište CIA-e na plesnom podijumu

Beograd se prvi put susreće i sa danas najrasprostranjenijim konceptom muziciranja - di-džejem, koji u ono vreme "vrti ploče" koje su se naručivale iz Londona i Pariza i dovlačile iz inostransva kako se znalo i umelo pa se shodno tome i menjao muzički repertoar, od "Stounsa" do Zlatnih dečaka. Oni koji su bili bliži sa Lazom, a nisu morali da odgovaraju na roditeljske zahteve, uživali su čak i odlaske na after-partije, kako ih danas zovemo - u stan iznad diskoteke, gde se ostajalo do ranih jutarnjih sati. U oba slučaja, najčešće se pilo pivo i vinjak, premda su i ljubitelji "mekih" pića imali šta da popiju.

Hajde sada da zamislimo da smo i sami u tami disko kluba "Kod Laze Šećera". Oko nas su muškarci i žene (priča se da je odnos bio ujednačen), oni u uzanim košuljama sa kravatama, pantalonama po uzoru na najveće rok idole tog vremena, one u dubokim suknjama (ponekad se javi i ekskluziva u obliku džinsa), u baletankama, sa karakterističnim frizurama kakve su se nosile šezdesetih, skockane i mirišljave. Legenda kaže da je priča o "prelepim ženama Beograda" ovde našla svoj početak. Ovakva atrakcija je umela da privuče i prave zvezde svetske scene, pa u Lazinom diskoteci stigli da zaplešu i Pako Raban, Ketrin Denev i Džudi Denč.

Život prve beogradske diskoteke je potrajao svega godinu dana, premda je posla bilo na pretek. Napad medija, a zatim i vlasti je bio jak i nemilosrdan. Najpre je klub osuđen da ruši moral socijalističke omladine, zatim se pričalo da služi kao utočište dilerima koji donose drogu iz okolnih zemalja, povrh svega - da je zapravo središte CIA-e i zapadnjačkih špijuna. Kako ove osude nisu imale pravu osnovu, klubu su redom stizale raznorazne zabrane i određivane kazne i neopostojeće dadžbine, kako objekat ove vrste nikad ranije nije postojao na teritoriji zemlje. Jedna od je "dozvoljavala ples u klubu, ali bez muzike". Ekipa koja je vodila doskoteku je donekla uspevala da zaobiđe nametnuta pravila, sve dok Vrhovni savet SFRJ nije organizovao posebnu sednicu na kojoj je trebalo rešiti pitanje spornog gradskog objekta. Zaključeno je da on bez pogovora mora biti zatvoren jer "kvari naprednu gradsku omladinu". Podrum kod "Kod Laze Šećera" je zvanično bio zatvoren, ali su se žure suptilno i polu-krišom preselile u stan iznad i prokrčile put beogradskom noćnom životu kakav vrlo fdobro poznajemo danas. Štaviše - ova diskoteka postoji i danas, na istoj adresi i pod imenom "Šećer", koje čuva staru slavu novog beogradskog talasa.