Gledajući seriju “Černobilj” zasigurno ste imali pomešana osećanja tuge, bola i gorčine. U sećanje su vam navrle slike iz onog vremena kada smo jeli samo jaja u prahu, sklanjali se od sunca i kiše, pili isključivo flaširanu vodu i pomno pratili vesti iz SSSR-a i vremensku prognozu.

Međutim, tridesetak godina ranije, Beograd je preživeo svoj “Černobilj u malom” poznat kao “Vinča akcident”.

Nuklearni incident u Vinči za posledicu je imao prvi smrtni slučaj od radijacije u Beogradu, a poput nesreće u Ukrajini, stavljen je pod veo tajnosti kako bi se “zaštitio ugled Jugoslavije”, tada pete države koja je razvijala nuklearni program.

Instrumenti “poludeli”

Taj 15. oktobar 1958. počeo je uobičajeno. Šestoro istraživača, tehnički saradnici Rosanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević, Stijepo Hajduković i apsolventi fizike Života Vranić i Radojko Maksić, nameravali su da nastave svoj eksperiment sa nuklearnim reaktorom nulte snage (mali reaktor koji se koristi u eksperimentalne svrhe). Cilj im je bio određivanje intenziteta izvora neutrona iz spontanih fisija.

Iznenada, skazaljke na mernim instrumentima su poskočile i udarile u “plafon”. Uređani nisu bili u stanju da izmere količinu radijacije koja se nemilice rasipala. Nuklearni incident u Vinči bio je u punom jeku prosipajući letalnu dozu radijacije po naučnicima.

Mladi apsolvent Života Vranić prvi je uspeo da se pribere i isključi reaktor. Ispostaviće se da je ovim činom spasao živote kolega.

Slamka spasa

“Nevidljiva smrt” radijacije lebdela je nad mladim naučnicima.

Već sutradan, svih šest osoba, specijalnim letom, transportovane su za Pariz, u kliniku Kiri. Prognoze su bile ekstremno pesimistične.

Lekari su brzo većali, pregledali analize, uspostavljali dijagnoze i pravili prognoze. Sve je ukazivalo na isto. Jedina nada da se sačuvaju životi pacijenata ležala je u eksperimentalnoj metodi koja, do tada, nikada nije bila primenjena. Naučnici će biti podvrgnuti transplantaciji koštane srži.

Istorija medicine beleži da je Radojko Maksić prvi čovek podvrgnut presađivanju koštane srži, a za njim, istoj operaciji podvrgnuti su i ostali pacijenti. Doktor Žorž Mateo neumorno je operisao srpske naučnike, pokušavajući da im spasi živote.

Nažalost, Vranić, čovek koji je uspeo da isključi reaktor u Vinči, bio je izložen prevelikoj količini radijacije. Njegovo telo nije uspelo da se izbori i on je preminuo.

Oznaka tajnosti

U javnosti se nije mnogo znalo o nuklearnom incidentu u Vinči. Znalo se da je došlo do nekakve greške i da je reaktor izašao iz kontrole, ali više informacija nije postojalo. Jedino da je sada sve uredu i da nema razloga za paniku.

U sklopu Savezne komisije za nuklearnu energiju formirano je posebno teleo sa zadatkom da ispita akcident u Vinči. Finale svega bilo je objavljivanje saopštenja za javnost od strane ove komisije. Tekst je izašao u “Politici”, a u njemu se navodi:

„Do tog slučaja došlo je izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije zbog uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja, nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora i što je toga dana reaktor bio poveren nedovoljno kvalifikovanom osoblju…“

I... Pa to je bilo to.

Budući da su nuklearni projekti u svim državama, pa tako i u Jugoslaviji, bili pod oznakom tajnosti, a da su posledice sanirane, slučaj je, da tako kažemo, stavljen “ad acta”. 

Srpski Valerij Legasov

Međutim, nuklearni incident u Vinči imao je svog Valerija Legasova. Njegovo ime bilo je Stijepo Hajduković, jedan od naučnika koji su operisani u Parizu. Svoja znanja izneo je u tekstu pod nazivom “Svedok događaja”, objavljenom u Biltenu Instituta za nuklearne nauke Vinča (broj 4/97). Tekst je, prema Hajdukovićevom zahtevu, objavljen nakon njegove smrti 1997. dakle tek 39 godina nakon Vinča akcedenta.

Zašto tek tada?

Tada treći čovek Jugoslavije Aleksandar Ranković, preko nekih ljudi, poslao je, kome je trebalo, poruku da bi “svako objavljivanje bilo kakvih podataka o tome štetilo ugledu Jugoslavije i da bi se to smatralo kao neprijateljski akt.“ Ako neko želi da komentariše, može, ali kada prođe tridesetak godina.

Prisećajući se tog 15. oktobra, on navodi da je, po ulasku u reaktor, osetio “jak miris ozona”.

- Znali smo da se ozon stvara pod dejstvom zračenja i pri električnom pražnjenju u vazduhu. Tada nam je postalo jasno da je zračenje isuviše veliko i da treba prekinuti eksperiment. Rosa ručnom komandom je spustila kadmijumske šipke i tako je zaustavljen rad reaktora. Otišao sam u susednu prostoriju i telefonom obaveštavao saradnike laboratorije da odmah napuste zgradu, pošto je zračenje povećano. Na dan zračenja nijedan od dozimetrijskih instrumenata za aktiviranje alarma ili automatsku kontrolu reaktora nije bio u funkciji. Nema potrebe da naglašavam da instrumente nismo poskidali mi… Nažalost, komisija je propustila da utvrdi ko je isključivao sigurnosni sistem i zašto se eksperiment uopšte radio kada nije bilo ključnog pisača, sa koga ide signal za zaustavljanje reaktora, piše Hajduković.

Kako kaže, ni on niti njegove kolege koje su bile u nuklearnom reaktoru i preživeli nesreću, nikada nisu dobili izveštaj komisije koja je ispitivala slučaj i tvrdi da su, u javnost, izneti samo delići informacija o uzrocima nuklearne nesreće.

- Tehnička rešenja za merenje nivoa teške vode u reaktoru bila su nesigurna. Bila je to jedna obična izbaždarena šipka koja se ručno postavljala na određeni nivo… I najzad, ostali smo bez pisača, odnosno bez automatske kontrole neutronskog fluksa i automatskog zaustavljanja reaktora u slučaju da krene u natkritični režim rada. Alarmni uređaju su, takođe, bili isključeni i to po nalogu rukovodilaca laboratorije, da ne bi dolazilo do eventualnog uznemiravanja i plašenja onih koji rade oko reaktora. Tako je miris ozona u vazduhu bio naša automatika, navodi Hajduković dodajući da je „svrha tog svedočenja da se sazna prava istina, da se iz nesreće izvuku pouke kako se nešto slično ne bi ponovilo“.

Hajduković navodi i da sigurnosne uređaje nije uklonio niko od naučnika koji su se, u trenutku nesreće, nalazili u reaktoru. U prilog ovoj tvrdnji on kaže da, ne samo da nisu imali ovlašćenja za to, već bi, takvim činom, ugrozili sopstvene živote.

- Tvrdim da je to uradio neko od istraživača iz laboratorije i da to nije bilo prvi put. Kritičnog dana nismo imali ni pisač, ključni instrument za funkcionisanje sistema za automatsko zaustavljanje reaktora, što je bilo poznato i rukovodstvu, piše Hajduković i ističući da su odgovorni za rad nuklearnog reaktora u Vinči bili dr Dragoslav Popović, kao nosilac projekta, i njegovi bliski saradnici dipl. inž. Nenad Raišić, dipl. fiz. Stevan Takač i dipl. fiz. Hranislav Marković. “Svi oni su nam davali zadatke, a mi smo ih disciplinovano izvršavali po onoj staroj – veži konja gde ti gazda kaže...”

Naslovna fotografija preuzeta je sa sajta Wikimedia commons.