Mračna mi je tesna soba,
Senka crnog groba.
U sobici ništa nema,
Do tišina nema.
I još jedna tamno gori
Kraju sveća skori.
Na samrti silno s’ bori
Hoće da izgori...
Sam na svetu, samac bez pomoći,
Sam se verem po crnojzi noći
I uzdišem u teškojzi zloći;
Kad će krajnji – kad će časak doći?
(Đura Jakšić, "Spomen", 1855.) 

Onima koji svet oko sebe – ali prevashodno onaj u sebi – oblikuju stihovima, zna se pripisati naročiti dar: a to je da perom skroje događaje što ih samo oni naslućuju. Godine 1855, o takvom usudu pisao je i naš Đura Jakšić. Tada to, doduše, beše sasvim u duhu vremena: boemi i romantici nisu, naime, oklevali dotaći se nemilih tema poput patnje i smrti. Ipak, zloslutno su zazvučali stihovi pesme "Spomen", iako je do ostvarenja pesnikove "želje" prošlo još ravno 23 godine…

Pred kraj 1878, na naslovnoj strani novosadske "Zastave" osvanuo je telegram sa rečima:

"Beograd, 28. novembra. Noćas umro Đura Jakšič posle kratkog ali teškog bolovanja."

A u "Srpskim novinama", prvom štampanom glasilu Kneževine Srbije, među vestima na prvoj strani objavljeno je:

"Poznati naš pesnik Đura Jakšić, pisac ,Seobe srbalja’, ,Knjeginje Jelisavete’ i ,Stanoja Glavaša’, upokojio se juče u 6 sati pre podne, u 47. godini života svoga."

To juče odnosilo se, zapravo, na 16. novembar 1878. "Zastava" je vest objavila vodeći se novim, Gregorijanskim kalendarom, zvanično usvojenim tek januara 1919. Nisu, međutim, čitaoce mogli zbuniti samo različiti datumi, već i tačan čas pesnikovog upokojenja. U "Zastavinom" telegramu, naime, vreme smrti bilo je pogrešno javljeno, jer to ipak umesto noćas beše jutros.

No, par upitnih obavesti tek su kruna mnogih okolnosti koje okružuju Jakšićevu smrt. Da li ga je bolest snašla usled nemilih životnih prilika, ili su joj ipak kumovali događaji koji su mu patnju učinili neizbežnom?

Grafika: "Zastava", 29. novembra 1878

Fatalni okršaj generala i boema

Prijatelji koji su Jakšića posećivali gotovo do pred smrt, svedočili su kako se pesnik tih dana neobično dobro držao. S jeseni 1878. – a u vreme kada je već ozbiljno bolovao – rukopis 5. čina "Stanoja Glavaša" bio je predat časopisu "Straža" gde je objavljen nakon Đurine smrti. Zna se i da ga je isprva lečio Jovan Jovanović Zmaj; međutim kako je bolest napredovala, o Jakšiću je brigu preuzeo profesor doktor Lazar Dokić.

U to vreme, pesnik je živeo u Skadarskoj ulici broj 38, u kvartu koji su naseljavali siromašniji stanovnici prestonice. Narušenom zdravlju svakako je mogao doprineti i Đurin tipično boemski život: posete kafanama bile su svakodnevne, a Jakšić se pritom borio da zaradi ne samo za svoju šestočlanu porodicu, već i za dugove koje je imao vratiti trgovcu kome se 6 godina ranije zadužio tokom boravka u Požarevcu.

A tamo se, kod svoje tazbine, preselio kao otpušteni nastavnik crtanja jagodinske gimnazije. Tek pošto je uspeo vratiti dug, Jakšić je mogao razmišljati o prelasku u Beograd gde je 1872. – i to istog datuma kada je 6 godina kasnije javljena vest o njegovoj smrti – postavljen za korektora Državne štamparije. Ova pozicija napokon mu donosi stabilnije prihode, ali od negdašnjih zaduženja pesnik se gotovo do smrti nije oporavio.

Foto: Wikipedia /  PD-US - Povređena sujeta general Alimpića, gurnula je Đuru Jakšića u još veću bedu 

U međuvremenu, stiglo je i novo zaduženje: kao izveštač u Prvom Srpsko-turskom ratu, Đura 1876. godine odlazi put Južne Srbije. Već tada je zbog tuberkuloze bio narušenog zdravlja, ali iz ovog rata Jakšić je poneo i sukob koji će obeležiti poslednje njegove godine.

Svedočeći, naime, potezima najuvaženijih ondašnjih vojskovođa, Jakšiću je za oko zapala nesavesna odluka jednog od njih, generala Ranka Alimpića, inače rođaka kneza Milana Obrenovića. Kao komandant Drinske vojske od 15.000 boraca, Alimpić se tog jula 1876. baš i nije pokazao kao vajni strateg. Precenivši svoju slabo naoružanu kastu, general je prilikom prodora preko Drine bio prinuđen "povući ručnu" i sačekati povoljniji borbeni trenutak.

To beše dovoljno da pesnika inspiriše na satiričnu priču objavljenu u novosadskom časopisu "Orao" 2 godine docnije. Umesto kritika odobrenja, Jakšić se imao suočiti sa petnaestodnevnom zatvorskom kaznom određenom od strane Vojnoga suda.

Sukob između Jakšiča i Alimpića, međutim, nije tako lako okončan. Štaviše, Đura će iste godine skovati opasku koja će generala Alimpića navesti na nezapamćeni čin osvete…

U nastavku priče u četvrtak saznajte kakvu je osvetu Alimpić organizovao.