Kako se kroz istoriju Srba razvijao parlamentarizam?

Jednostranački pluralizam i pored toga što se „smatra“, nije tvorevina novije srpske i jugoslovenske političke arene, već je bio deo političke scene Srbije još s kraja 19. veka. Prva žrtva srpskog parlamentarizma bio je Pavle Grković, koga ubiše 24. oktobra 1874. godine u Gornjem Milanovcu, samo tri sata pošto je izabran za narodnog poslanika. Ubica nikada nije pronađen, a to beše najkraći mandat poslanika u istoriji skupštinskog života Srbije.

Posebno su bili zanimljivi prvi izbori nakon Drugog svetskog rata i „čarobna“ glasačka kutija tzv. Ćorava kutija.

Ništa bez Obrenovića

Istorija izbora u Srbiji počela je Duhovskom, Trojičkim ustavom Kneževine Srbije od 11. jula 1869. godine, koji je donela Velika narodna skupština u Kragujevcu. Od tada, pa do današnjih dana, ovaj proces prate, pored onih uobičajnih predizbornih i izbornih aktivnosti i „zakulisne“ radnje. Nazivali su ih marifetlucima, zulumom aktuelnih vlasti, medijskim spinovima, „pakovanjem“ izbornih rezultata... i još mnogo toga u zavisnosti od istorijskog vremena kada se narod demokratski izjašnjavao.

Kada je od knjaza Mihaila Obrenovića traženo malo više „zapadne demokratije“ u parlamentarnom životu Srbije, on je pokazao dokument tadašnje Skupštine na kome je umesto potpisa bio „krst do krsta“. Sve je prokomentarisao rečima da dokle god se poslanici potpisuju krstom, uzaludno je žuriti proklamovanje slobode. Dodao je da se ustanove zemlje ne prave sa 12 obrazovanih ljudi koliko ih u Srbiji ima, a on ih sve zna.

Mihailo je ubijen u maju 1868. godine u Košutnjaku, nasledio ga je Milan Obrenović star 14 godina, pa je državom upravljalo Namesništvo, sastavljeno od liberala, onih istih koji su od Mihaila tražili uvođenje „zapadnjačkog parlamentarizma“.

Iskonski parlamentarni život zakoračio je sa skupštinskog zasedanja 1869. godine. Odlučeno je da se poslanici biraju na tri godine. Definisan je i sam izborni proces, pa su birališta otvarana u 8 sati. Od prvih dvadeset glasača biran je glasački odbor, svaki birač je glasno govorio za koga glasa i tako do zalaska sunca. Posao biračkog odbora bio je da zapiše ko je za koga glasao. Izbornim zakonom je izbegnuta mogućnost „sukoba interesa“ jer je zabranjivao biranje činovnika, penzionera, vojnika i svih koji „primaju izdržavanje iz državne kase“. Tako je to bilo definisano na papiru, u praksi je to bilo malo drugačije.

Istoričar Slobodan Jovanović, ističe da je „alfa i omega“ tadašnjih izbora bila policija. "Izbori u srezovima su zavisili od policije. Povernici koji su u srezovima birali poslanike, dolazili su sa svojim kmetovima, u ono mesto koje bi sreski načelnik tzv. kapetan, odredio. Kmetovi su se odmah javljali kapetanu i pitali za koga da glasaju. Narod je još poštovao vlast - i držao da treba birati onoga ko će biti po volji kapetanu; ko bude po volji kapetanu taj će, mislili su seljaci, biti po volji i Knezu."

U gradovima je to bilo malo drugačije. Istoričar Jovanović navodi primer izbora u Beogradu 1871. godine kada je opozicioni kandidat Aćim Čumić zamalo dobio u prvom krugu na izborima. Da ne bude tako postarale su se „rezervne biračke trupe“ sastavljene od „palilulaca“, onih što su po beogradskim sokacima palili i gasili ulične fenjere, pojačani noćnim čuvarima, koje je policija ubacila u „pet do dvanaest“ na birališta da glasaju protiv Aćima.

Nije izostao ni marifetluk da se Čumićevi glasovi pogrešno registruju na vladinog kandidata. Advokat i profesor prava Čumić, na iznenađenje javnosti, uskoro će od zakletog opozicionara stati vladinim ministrom i to unutrašnjih dela. Tako da on, kao prvi čovek policije, rukovodi izbornima 1874. godine. I to tako tako što je promenio kompletno rukovodeće policijsko osoblje, kao i sreske načelnike i pisare. Na upražnjena mesta postavio je svoje ljude, po principu „što je sigurno, sigurno je“.

I nije se na tome zaustavio. Osnovao je prvi izborni „crni fond“ i potrošeno je više od 3 000 dukata za „pridobijanje“ birača. Sigurne glasove dobijao je i izdavanjem dozvola za otvaranje novih kafana, mehana i u popriličnom broju. Beše to vreme kada se politički pluralizam odslikavao u stavu ko je ZA, a ko PROTIV vlade. Tih izbora pala je i prva izborna žrtva Pavle Grković, i to tri sata pošto je izabran za narodnog poslanika. Desilo se to u Gornjem Milanovcu. Ko je ubio poslanika Grkovića nikada nije otkriveno.

Liberali, radikali i ...

Višestranačje u Srbiji počinje 1881. godine osnivanjem Narodne radikalne stranke, kao prve organizovane političke stranke. Nedugo zatim formiraju se Liberalna i Napredna stranka.

Liberali vode korene još od Miloša Obrenovića i bili su uglavnom u vlasti i bliski vlasti. Naprednjaci su bili nevelika grupa intelektualaca, odanih Kraljevini, smatrajući da nosilac promena treba biti društvena elita. Za njih je važilo da su neumoljivi austrofili. Liberalne stranke se 1903. dele na Nacionalnu i Liberalno-demokratsku stranku, da bi se godinu dana kasnije ove dve novonastale udružile u Narodnu stranku.

Stranački život Kraljevine obogaćuju Srpska napredna stranka, Narodna radikalna stranka, Srpska socijaldemokratska partija, Samostalna radikalna stranka, Privredno-demokratska, Srpska konzervativna stranka. Posle Prvog svetskog rata u Kraljevini SHS Socijalistička radnička partija Jugoslavije komunista zabranjena je 1920. godine, a najveće, a samim tim i najuticajnije, su dve političke opcije: Radikali i Demokrate.

Ćorava kutija

Posle Drugog svetskog rata, preko ovih prostora počele su igre velikih sila dijametralno suprotstavljenih. Kapitalističko ili komunističko društveno-političko uređenje, beše to pitanje svih pitanja. Svet je očekivao prve poteze nove vlasti. Krajem 1945. godine organizovani su „Prvi demokratski izbori“, „višepartijski“ parlamentarni izbori u posleratnoj FNR Jugoslaviji. Političke stranke iz predratnih vremena, Demokratska, Narodan radikalna i Savez zemljoradnika nije se prijavio na izbornu listu, tako da se glasalo samo za „Narodni front“, odnosno za Josipa Broza Tita.

I tu se javlja „Ćorava kutija“ i gumene glasačke kuglice sa državnim grbom. Ona je bila alternativa glasačkim listićima, jer je nepismenost bila ogromna. Na biralištima su bile dve ćorave kutije. Jedna ZA i druga PROTIV. Prilikom glasanja, birači su dobijali gumenu kuglicu promera jednog centimetra, koju su spuštali u jednu od kutija zavlačeći ruku do lakta. Glasačke kutije su bile dovoljno duboke da niko nije mogao da dohvati dno, čime je eliminisana mogućnost da glasač izvuče neku kuglicu. Na kraju bi birač pokaza otvorenu šaku izbornoj komisiji kao dokaz da je kuglicu spustio u jednu od kutija, tj. da je glasao. Kažu da je u ovim kutijama koje su bile protiv, dno bilo od drveta kako bi se čulo ko je glasao protiv. Nakon prebrojavanja kuglica Narodni front, odnosno Josip Broz je odneo pobedu.

Posle Drugog svetskog rata 10. novembra 1946. godine održani su prvi izbori za Ustavotvornu skupštinu Narodne republike Srbije. Novim ustavom od 28. septembra 1990. godine ukinut je delegatski sistem, a vraćen poslanički. U skupštinskim klupama sedi 250 narodnih poslanika. Predsednik Skupštine Srbije raspisuje izbore za narodne poslanike i predsednika Republike.