Ljubav Beograđanina prema svome gradu se ne računa ako nijednom nije patio nad pitanjem „kako bi nam grad izgledao da nikada nije rušen“.

Suvišno je i baviti se nabrajanjem svih ratova i bombi koje su ga snašle, ali je jednako suvišna i stara „ali on odoleva vrememu i i dalje ponosno stoji...“ Pre svega, to nije istina. Koliko god uživali u busanju u grudi i voleli ga kako umemo mi, koji smo tu odrasli, ili smo se u njemu prvi put zaljubili, upisali srednju školu, pronašli najboljeg prijatelja – dakle, iznutra – današnji zidovi i bašte grada nisu senka onoga što je nekada bio. Ali jesu onoga što je mogao biti.

Naša priča počinje pre više od sto godina. U to vreme, mesto na kome živimo pripada Kraljevini Srbiji. Njom upravlja dinastija Obrenović, koju nakon serije atentata menjaju Karađorđevići, a pod njima je, u pravom smislu Desankinog opisa – zemlja seljaka na brdovitom Balkanu.

Pre svega, teritorijalno - Beograd se nalazi na samoj granici sa Austrougarskom, što znači da država ne prelazi granicu Panonske nizije. Sa druge strane – tu je izolovano seosko stanovništvo, razbacano po selima i varošicama, pismenost se još ne podrazumeva, a mnogi od njih nikada nisu videli svet van svojih naselja. Od 2,5 miliona stanovnika, čak 86% živi na selu.

Međutim, poslednje dekade XIX i prve dekade XX veka donose nam prvu plimu intelektualaca, spisatelja i umetnika, mahom školovanih na kraljevskim akademijama u Beču i Parizu. U ovo vreme, Mihajlo Petrović Alas, Jovan Cvijić, Đura Jakšić, Stevan Sremac, Nušić, Dis i Jova Zmaj su živi i stvaraju. Mnogi od njih su diplomci Velike škole, koja u to vreme postaje Beogradski univerzitet. Ulice su mahom kaldrmisane, dame i gospoda prikladno odeveni u svoj komplet odeće za grad, čuje se poneka ptica, blagi žamor i praporci konja, budući da gradom saobraćaju kočije. Tek 1905. u Beograd dolazi prvi automobil, tehnološko čudo za njegove ulice tog doba. Par dekada kasnije broj automobila će se višestruko umnožiti i drastično promeniti izgled, zvuk i miris ulica.

Foto: Plan varoši Beograda 1912.

Sa današnjim znanjem da tek slede četiri velika rata, i to u rasponu manjem od 50 godina, početak XX veka deluje kao bajka. U želji da se pripoje modernoj Evropi, obrazuju narod i osavremene prestonicu, kraljevski dvor i beogradska opština u Srbiju dovode belgijskog arhitektu po imenu Alban Šambon. Njegov zadatak je bio da projektuje centar grada i užu periferiju (današnja Slavija) nalik na velike evropske gradove. Šambon je imao veliku viziju.

Bacanje bisera pred...varošane

Ona je, međutim, predstavljena u jednoj maloj prostoriji, daleko neuglednijoj od londonskih i briselskih izložbenih prostora u kojima je Šambon imao prilike da prezentuje svoje zamisli. U tom trenutku, grad čiji urbanistički plan pravi je tek varoš sa jednim ili dva trga, nespreman za velike vizije kakve je sa sobom doneo Alban Šambon.

Ilustracija: Silva Vujović - A. Šabon, Crkva Sv. Save

U jezgru ovih ideja bili su Terazije, Slavija i Tašmajdan. Veliki izazov i podstrek predstavljalo je neravno beogradsko zemljište, pa je padina od Terazija ka reci (Terazijska terasa) zamišljena kao kaskadna fontana iliti svojevrsni vodopad. Ova površina do danas predstavlja izazov za urbaniste i kao što ste verovatno primetili – tek nedavno je rešena. Gradska pošta još nije imala svoje krajnje rešenje, pa ju je Šambon postavio na mesto gde danas stoji Palata Albanija. Na mestu današnjeg Trga Republike tada imamo Pozorišni trg, gde već stoji Narodno pozorište, zgrada Narodnog muzeja u ulozi Uprave fondova i spomenik knezu Mihailu. Za Knez Mihailovu ulicu takođe možemo reći da liči na svoje današnje izdanje, ako uklonimo moderne radnje i ponekog uličnog zabavljača. Ako se šetate Šambonovim nacrtima iz pravca Kalemegdana, posle „Kneza“ i velelepnog zdanja Pošte dolazite do kružnog šetališta opasanog muzejima i upravnim zgradama, ispresecanih ulicama tako da prizor najpre podseća na trg Šarl de Gol u Parizu, sa Trijumfalnom kapijom u sredini. Beogradska trijumfalna kapija je, sa druge strane, trebalo da nikne na Slaviji – „Vi Srbi ste ratnički narod i ovo je način da odate počast svojim stradalim precima“, kako se navodi da je Šambon opravdao svoje planove.

Ilustracija: Silva Vujović - A. Šabon, Skupštinski kompleks

Između ove dve celine nalazi se današnja Skupština grada, a prevedeno na 1912. godinu, Kraljevski dvor. U skladu sa tim je uređeno i njegovo okruženje – pompezno i kitnjasto, sa velikim korintskim stubom koji nosi spomenik slobodi. Odatle prema Tašmajdanu, smenjuju se parkovi, vrtovi, muzeji i zgrade ministarstva, namesto tadašnje pijace, groblja i takozvanih fišeklija, prodavaca baruta. Dalje, na Vračaru, leži glomazan Hram Svetog Save, stilski kilometrima udaljen od današnjeg hrama. Ako biste se spustili ulicom Maksima Gorkog prema Južnom bulevaru, zatekli biste kružni bulevar, nekadašnju Rejonsku ulicu, čija je uloga bila da podeli „urbanu gradsku zonu“ od površine koja je tek bila u izgradnji.

Ilustracija: Silva Vujović - A. Šabon, Terazijski plato

Zašto se sve ovo nikada nije dogodilo?

Za početak je najlakše okriviti rat. Iste godine izbija Prvi, a sledeće i Drugi balkanski rat. Zatim i Veliki, koga danas poznajemo kao Prvi svetski. Nije bilo novca niti mesta za ambiciozne projekte. Ali i ratovi su jednom morali da se završe. Zašto onda niko nije iskoristio Šambonove nacrte?

Naime, pompezne planove pratila je jedva primetna pažnja. Bilo ih je skoro nemoguće naći u medijima. Kako je objasnio Slobodan Giša Bogunović, autor Arhitektonske enciklopedije Beograda XIX i XX veka,  otpor prema svemu stranom je bio isuviše jak unutar Skupštine Srbije u doba Pašićevih radikala, a ulepšavanje prestonice na štetu neulepšavanja provincije – pretnja strane kulture domaćoj, slabljenje nacionalnog identiteta. Zaključno sa ovakvom postavkom, svaka modernizacija je sabotirana manje ili više suptilno, a sa njom i terazijski slapovi i korintski stubovi. Zvuči poznato?

Dalje prepreke su bile logističke. Na mestu na kome je trebalo izgraditi hram još nije bilo kanalizacije, uličnog osvetljenja niti kaldrme, što je značilo da bi se čitavo „Zagrađe“ moralo opremiti u kratkom roku i pripojiti urbanom Beogradu. Spajanje imućnih i sirotinje, Pariza i varošice, danas bismo mogli da kažemo i Guče i Exit festivala, jednostavno nije naišlo na pravi trenutak. Kada se činilo da se on približava, približio se i novi rat, a svici crteža evropskog Beograda su ostali da ih zaboravimo.