Sada već daleke 1956. godine, Jugoslovenska železnica naručila je  izradu posebnih lokomotiva i vagona, koji će služiti doživotnog predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita. Naručena kompozicija ofarbana u plavu boju bila je posebno obezbeđena, a sa telefonom i klimom unutar celog voza, kao i zbog svoje veličine postaje svetski raritet među železničkim saobraćajem tog doba. 

Specifičnog enterijera i sa visoko obučenim obezbeđenjem proputovala je veliki broj zemalja i ugostila najveće zvaničnike, a nakon svih putovanja vraćala se "kući", u stanicu na Topčider.

Jedinstvena kompozicija

Kako novija istorija svedoči, doživotni predsednik Josip Broz Tito imao je u svom posedu luksuznu jahtu "Galeb" koja je ostavila traga u Jugoslovenkoj mornarici, kao i veliki broj automobila mercedes. Međutim, kako je imao strah od letenja i aviona, kao i iz bezbednosnih razloga, savršeno rešenje za putovanja bio je voz koji će bio namenjen za sve potrebe njegovog rada i života "na putu" tokom mandata. Ova praksa ustanovljena je još 1947. godine, kada je za Titove potrebe bila oformljena kompozicija koja je bila preteča Plavog voza i u službi predsednika. Voz je tada vukla parna lokomotiva, mađarske proizvodnje. 

Ipak, ova kompozicija nije zadovoljavala sve potrebe predsednika. Zato je odlučeno da za potrebe Josipa Broza 1956. godine, Železnice Jugoslavije naruči posebne dizel lokomotive kao i vagone od kojih će se napraviti buduća luksuzna kompozicija i koji će služiti doživotnog predsednika. Zamišljen je kao pokretni salon u kojem će Tito moći nesmetano da živi, radi i putuje.

Kako su inače svi vozovi Železnica Jugoslavije bili zelene boje, ovaj dugački pokretni stan-salon bio je ofarban u prepoznatljivu plavu boju, kako bi se razlikovao od ostalih vozova. Vagone za plavi voz su napravili firma "Goša" iz Smederevske Palanke kao i "Boris Kidrič" iz Maribora.

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević (po odobrenju Tanje Kragujević) - Tito i Jovanka u Plavom vozu prilikom otvaranja Barske pruge, 1976. godine

Vagoni, lokomotive i mistična oznaka JŽ666

Voz je bio veoma dugačak, a na njegovom čelu se nalazio veliki grb SFRJ-a. „Plavo čudo" bilo  je sastvaljeno od mnogo vagona, a neke je bilo moguće kombinovati i menjati im raspored po potrebi.  Dizel lokomotive koje su vukle voz, po svojoj izradi su u to vreme bile jedinstvene u celom svetu. 

Lokomotive su proizvedene 1957. godine u Minhenu i ponele su imena: 001 Dinara, 002 Kozara i 003 Sutjeska. Trebalo je da ih bude četiri, međutim četvrta lokomotiva je bila parna i tom prilikom nije bila isporučena, već je ostala u fabrici gde je kasnije i prepravljana. Ove lokomotive su stigle u maju 1957. godine, pravo u garažu u Beogradu.

Ono što je, takođe, ovaj voz činilo vanvremenskim u to doba, jeste to što je unutar voza bila ugrađena  "multinacionalna" klima, koje su pravile tri kompanije - švedska, američka i engleska. S obzirom na ograničene tehničke mogućnosti odnašnje proizvodnje, a i zbog činjenica da nijedan voz nije imao takav sistem klimatizacije, Plavi voz bio je pravo čudo među vozovima svetske železnice. 

Posle skoro 20 godina obavljanja dužnosti, 1974. godine su kompoziciji pridodati vagoni za prevoz mercedesa. Pored transportnog dela, ovaj deo kompozicije sadržao je i vagon sa perionicom za automobile, kao i vagon sa mehaničarskom radionicom. Na zidovima vagona-radioncie  bili su prikačeni kreveti na kojima su spavali radnici koji su birnuli o čuvenim predsednikovim automobilima. Posebna zanimljivost ovih vagona bila je i to što su bili tako projektovani da ih je bilo moguće spojiti i prebaciti predsednikove automobile iz jednog vagona u drugi. 

Ono što je dodatno golicalo pažnju javnosti, bila je oznaka lokomotiva ove kompozicije JŽ666. Iako na prvi pogled zloslutan predznak, odgovor na ovu misteriju je lak. Naime, svaka cifra u ovom trocifrenom broju označava konkretnu stvar vezanu za sastav lokomotive. Prva šestica označava da je u pitanju dizel-elektična lokomotiva, druga šestica pokazuje koliko osovina ona ima, dok poslednja šestica govori da osovina ima 6 pogona. Tako sklopljena lokomotiva je predstavljala raritet među železnički saobraćajem tog doba.

Foto: Wikipedia / Istorijski arhiv Pirota - Plavi voz u Pirotu, 1965.

Enterijer od drveta u art deko stilu

U skladu sa osnovnom funkcijom voza, a to je rezidencija na točkovima u kojoj je doživotni predsednik mogao nesmetano da živi i radi, prima najviše zvaničnike, obavlja sastanke i putuje kroz države, unutrašnjost voza uređena je po najvišim i veoma luksuznim standardima. 

Kompletna unutrašnjost je uređena u drvetu i upadljivom čuvenom art deko stilu. Zidovi i nameštaj su urađni od mahagonija, orahovog i drveta kruške, a prekriveni su luksuznom svilom. 

Prolazeći  iz vagona u vagon, gosti su nailazili na niz prostorija koje su bile funkcionalno razmeštene. U prvom, ulaznom vagonu, nalazi se hodnik koji vodi ka malom prijemnom salonu. Nastavljajući dalje hodnikom, nailazi se na Titov radni kabinet koji je bio iznenađujuće jednostavno opremljen. Obložen drvetom, u njemu se nalazi mali sto, dve fotelje i veoma upečatljiv veliki radio, firme Grunding. Velika slika krasi zid pored stola, a na samom stolu stoje lampa i nešto što je za ono vreme bilo neverovatno da se nalazi u samom vozu, a to je telefon. Za taj telefon kažu da je bio preteča mobilnog telefona. Radio je na osnovu posebnih veza i radio talasa, a postavila ga je specijalna služba JNA. Zbog toga je Tito mogao u bilo kom trenutku iz bilo koje države da pozove ili izda naređenje.

Foto: Wikipedia / Bdx - Titov kabinet u Plavom vozu

Dalje prolazeći kroz voz, iz radnog kabineta se ulazi u još jedan nešto mračniji hodnik koji vodi do Titove spavaće sobe. Veoma mala, sastojala se samo iz kreveta i noćnog stočića, postavljenog tik uz krevet. Ono što je bilo iznenađujuće jeste to da su predsednik i njegova žena Jovanka imali odvojene sobe i krevete, ali su imali zajedničko kupatilo. U tom kupatilu je pored porcelanske kade, stajao sto sa dve fotelje od kojih je kožna bila Titova, a satenska Jovankina.

Sledeća prostorija je svečana sala koja je napravljena i uređena za prijeme, sastanke i bankete. U njoj se smešten dugački sto, takođe od orahovine, za koji su zadenute 24 stolice. U nastavku prostorije se proteže salon sa foteljama, u kome može da se smesti sigurno deset osoba.

Iako mali, ovaj salon se po potrebi pretvarao u kino salu. Naime, iza jedne od slika bio je postavljen veliki projektor za prikazivanje filmova posle napornog dana. Titove je najviše voleo Vestern filmove, pa su oni najčešće i bili na repertoaru.

S obzirom da je Plavi voz imao ukupno 19 vagona, tu su bili smešteni još i vagon restoran, vagon trpezarija, centralna kuhinja za sve vagone, saloni za goste, više vagona opremeljinih u kola za spavanje i najvažniji od svih - energetska kola. U tom vagonu su bili smešteni agregati preko kojih se strujom komlpetno napajao i grejao ceo voz i bez koga voz ne bi mogao da funkcioniše.

Morska trava za Šarl de Gola

Iako je istorija Plavog voza ispisana raznim anegdotama, susretima sa značajnim putnicima sa domaće i svetske političke i kulturne scene, uvek se rado prepričavala epizoda sa francuskim predsednikom Šarlom de Golom. Naime, Titova velika želja da ugosti francuskog presednika je išla toliko daleko da je po njegovoj želji ceo jedan vagon bio napravljen i prilagođen za de Gola, kako bi ga privukao da dođe u posetu i provoza se u Plavom vozu. Kako je Francuz bio visok, specijalno je izrađen krevet za njega, a unutrašnjost ovog vagona je bila drugačija od ostalih. Za njega je odabran malo moderniji stil, sa velikim televizorom. Zidovi ovog vagona bili su obloženi morskom travom koja je nabavljena posebno, iz morskih dubina, za uređenje voza.

Ipak, vagon nikada nije primio svog značajnog putnika. Kako je Šarl de Gol ostao pri svojoj reči da neće doći i biti gost u Plavom vozu, ovaj ekskluzivni vagon je ugosto ni manje ni više nego Elizabetu II, kraljicu Velike Britanije.

Pored kraljice doživotni predsednik je ugostio preko 60 državnih zvaničnika u svom pokretnom salonu. Najznačajniji su bili: car Etiopije Hajle Selasije, u to vreme kralj grčke Pavle, predsednik Egipta Gamal Naser, Leonida Brežnjev, predsednik Komunističke partije Sovjetskog Saveza i mnogi drugi državnici raznih zemalja.

Foto: Wikipedia / Bdx - Salon Plavog voza 2013. godine

Titova sigurnost na prvom mestu

Najviše pažnje je, naravno, bilo posvećeno Titovoj bezbednosti. O njemu su brinuli najviši i najobučeniji specijalni oficiri Jugoslovenske narodne armije. A kada je reč o samom vozu, vagoni u kojima je Tito provodio najviše vremena, a to su njegov predsednički kabinet, spavaća soba i konferencijski salon su pri samoj gradnji specijalno izrađivani. Zidovi vagona sadržali su specijalni lim, a između spoljnog oklopnog lima i materijala kojim je tapaciran nalazila se posebna piljevina. Ona je bila tako jako i kompaktno sabijena da je bila neprobojna čak i za municiju najvećeg kalibra.

Ispred glavnog voza, koji je bio jedinstvena celina i čijih 7 vagona nije moglo da se razdvoji, odvojeno je išla takozvana izvidnica. Ona se sastojala iz lokomotive i jednog vagona, te je iz bezbednosnih razloga proveravala da li je na putut sve čitsto i u najboljem redu. Iza glavnog voza, pak,  je išao prateći, sastavljen od vagona sa kuhinjom, vagona za osvetljenjem i grejanjem kao i specijalni vagon za Titove "mercedese" koji su za vreme putovanja u njemu održavani, popravljani i prani. 

Maksimalna dozvoljena brzina u železničkom saobraćaju je bila 140 kilomtara na čas, ali Plavi voz nikada nije prešao 100 kilometara na čas. Kako je voz bio dugačak i težak, morale su iz bezbednosnih razloga da budu ugrađene duple kočnice kako bi mogla na vreme da se zaustavi ova velelepna kompozicija.  

Poslednje putovanje Plavog voza

Plavi voz je prešao preko 600 000 kilometara i obišao veliki broj zemalja. Ova pokretna plava rezidencija čije je stanište bilo na Topčideru u Beogradu, služila je Titu za vreme celog njegovog života, ali i kasnije. 

Poslednja zvanična vožnja Plavog voza bila je 5. maja 1980. godine kada je prevežen kovčeg sa telom preminulog predsednika Jugoslavije, iz Ljubljane u Beograd.

Naslovna fotografija preuzeta je sa Wikipedia, autor: Orjen - Sopstveno delo, CC BY-SA 4.0