Kada je u prvoj polovini XIX veka održan prvi bal u Beogradu, to je bilo nešto novo i neobično za njega. Kada je srpsko novinarstvo sto godina kasnije obeležilo tu godišnjicu, to je bilo puno čudesa, tačnije “Trista čuda”.

Stogodišnjica prvog bala

Prema neispitanim tvrdnjama, prvi bal u Beogradu priređen je 6. februara 1837. godine. Sto godina kasnije, dnevna štampa se dočepala tog podatka i žudila je da napravi feštu tim povodom i upravo na stogodišnjicu. 

Svojski potpomognuti od strane slikara, muzičara, glumaca, ali i drugih umetnika, beogradski novinari su se prionuli na posao. Uposlili su 90 ljudi, koji su bili najspremniji da prirede ono što Beograd do tada nikada nije video - veliki bal po imenu “Trista čuda”. Mesto? Kolarčev narodni univerzitet i sve njegove sale, holovi i foajei.

“Hartija od vrednosti”

Čim je početkom 1937. godine u novinskim člancima najavljen novinarski bal “Trista čuda”, zavlada je prava jagma za ulaznicama, što među žiteljima glavnog grada, što među žiteljima van njega. Istini za volju, to parče hartije nije donosilo nikakvu dividendu, ali tih dana je bilo najviše traženo. 

Karte su bile razgrabljene svetlosnom brzinom, a mnogi su, nažalost, ostali praznih šaka. Berzanskim jezikom govoreći, potražnja je nadmašila nominalnu vrednost za neverovatnih tri puta. No, kao po dobrom starom našem običaju, bila je nekolicina onih koji bi se rado odrekli užitka na balu pod uslovom da “masno” zarade na pretprodaji.

Nekoliko dana pred samu manifestaciju, pušten je određen kontingent ulaznica, ali i on je brže-bolje planuo. Predstavnici sedme sile su odmah odreagovali, obaveštavajući o tome čitaoce, pogotovo one iz unutrašnjosti, kako se isti ne bi izlagali nepotrebnom trošku uzaludnim dolaskom u prestonicu.

Foto: "Vreme" / NU "Svetozar Marković", screenshot 

Dekor od podruma do tavana

Sa rasprodatim ulaznicama, prionulo se na izvođenje što grubih, što finih radova, počevši od podruma pa sve do tavana. Najboljim slikarima bilo je povereno da u pozorišnoj slikarnici rade dekor, koji je trebalo da obloži čitava tri sprata. Ceh? Nimalo tričav - preko 50.000 dinara.

Za osvetljenje, kako unutrašnjeg, tako vanjskog u Kolarčevoj zadužbini bila je zadužena strana kompanija po imenu “Filips”. Čim bi zvanice kročile u prvi hol, dočekali bi ih raznobojni reflektori, koji bi svojom svetlošću dočaravali kapije carstva snova. Preostali holovi bili su prekriveni vrlo prijemčivim plakatima i karikaturama.

Veliko “Ne” kupaćim kostimima

Dolazak na bal je bio rezervisan za 21 č, sa početkom ceremonije u tačno 22 č. Uz tu objavu, sledela je i napomena u vezi sa kodeksom oblačenja za ovu prigodu. Ako gospoda ne budu imala na raspolaganju frak ili smoking, mogli su sa ofingera skinuti bilo koje tamno odelo i odenuti ga. Ukoliko je šnajderka kasnila sa prepravkama na večernjoj toaleti, dame su mogle na balu da se pojave u skoro bilo čemu. Jedino čega su trebale da se ustručavaju bili su kupaći kostimi.

 

Nastaviće se…