Prvi svetski rat doneo je brojne promene u Beogradu. Posle skoro tri i po godine neprijateljske okupacije, ranjeni grad sa sa uzbuđenjem je čekao obnovu. Pored toga, sa raznih strana u novu prestonicu željene zajedničke države u potrazi za srećom dolazili su ljudi sa različitih strana, pa čak i sa dalekog Istoka. 

Tako je na samom obodu grada nastala kolonija došljaka koji su prostranstva stepe zamenili prvim brežuljcima Šumadije. Bili su to ponosni Kalmici, koji su pred Ruskom revolucijom prepravili Evropu i svoj novi dom našli na Balkanu. Njihove priče, nekako, do danas nisu do kraja ispričane. 

Deca stepe na brdovitom Balkanu

Kalmici su etnička grupa poreklom iz Džungarije, danas kineske oblasti koja se graniči sa Kazahstanom i Mongolijom. Tokom vekova živeli su zajedno sa Mongolima, ali su početkom 17. veka usledile velike seobe usled sukoba kalmičkih knezova sa mongolskim vođama. Novu domovinu našli su na obodima Ruskog carstva, mada su vremenom prodrli sve do Urala i Volge gde su formirali razvijenu zajednicu i stali u odbranu carevine od Tatara. Ova uloga obezbedila im je privilegovan položaj u Rusiji, ali je vremenom izazvala izvesne probleme i novu seobu. Naime, posle Oktobarske revolucije staju na stranu Belogradijaca i dižu se na oružje protiv boljševika. Slom “Belog cara” izazvao je i novu seobu ovog ponosnog naroda, koji praktično postaje prva velika izbeglička skupina u Evropi. 

Prateći Belogardijce, nastanjuju se u Češkoj, Francuskoj i na Balkanu, gde u okolini Sofije i Beograda formiraju svoje kolonije. Beogradska kolonija nastala je u Malom Mokrom Lugu, koji je svoje ime dobio po gustoj šumi u kojoj su izbijali brojni izvori čiste, pijaće vode. Došavši u potpuno novu zemlju sa svojim konjima i čergama, pokušavali su da žive život između istoka i zapada. Dok su se preko dana bavili građevinskim i kočijaškim poslovima, u kojima su bili posebno vešti, u satima odmora vraćali su se svojim konjima koji su slobodno trčali poljanama onoga što danas nazivamo Konjarnik. Da, baš tako, zahvaljući Kalmicima ovaj deo grada dobio je svoje ime. Ipak, uslovi života su bili teški, jer su građevinci i dostavljači bili i tada, kao i danas bili slabo plaćeni. Ipak, volja, želja i vera bili su jači te 1928. godine niče i prvi budistički hram na Balkanu, a po nekima prvi u Evropi. 

Ipak, mada je većina Kalmika u Rusiji i Beogradu živela skromnim životom, zvanično kao apartidi bez državljanstva i sređenog statusa,  tu i tamo pojavljivali su se oni koji su uspevali da savladaju sve predrasude i uzdignu se do nesuđenih visina. 

Neobični gospodin Dalatinov

Priča jednog od ovih “neobičnih”, sasvim slučajno, našla se u jednom izdanju predratnog “Vremena” u kome je izveštaj sa “zanimljive svadbe koja se održala u kalmičkom hramu u Beogradu”. Mada je sklapanje brakova bilo uobičajno u hramu, ono što je privuklo pažnju reportera bili su mladenci. Ona je Ljolja Džungrinova, a on mladi inženjer Dalantiov, jedan od malobrojnih Kalmika intelektualaca. Ali, ovo je samo bila jedna od neobičnosti, druga je bila ta što je mladoženja bio “bivši poznati glumac”!

Vratimo se na trenutak u 1908. godinu, na obale Volge gde je u vojnom kampu donskih Kalmika rođen Sodman Ledzhinovich Dalantinov-Mangatov. Posle sloma Belogardijaca, stiže sa očuhom na obale Crnog mora gde pohađa čuveni Donski kadetski korpus cara Aleksandra III. Naime, ova ugledna škola je i u izbeglištvu nastavila sa radom sve do 1933. godine, kada je konačno rasformirana. Posle osnovnog školovanja, dospeva u Prag gde se školuje za građevinskog inženjera. I tu stupa na scenu ruski glumac Inkišinov, poznat po filmu “Bura nad Azijom” (Potomak Džingis-kana). Zahvaljujući ovom poznanstvu, i mladi Dalmatinov se našao u svetu pokretnih slika. Mada se u članku spominje da je bio uspešan u poslu, ipak ostaje opaska da je zbog očiglednih fizičkih odlika igrao uglavnom Kineze i Japance. A ove uloge ni tada ni sada nisu bile baš brojne. 

Od fizičkog radnika do uglednog inženjera

Glumačka karijera koja nigde ne vodi, dovela je mladog inženjera sredinom tridesetih u Beograd, na isti onaj Konjarnik. Pošto nije znao srpski jezik, morao je da se prihvati najtežih fizičkih poslova kopajući kanale i tucajući kamen. Ipak, srećna zvezda ponovo je zasijala kada je jednog radio na izgradnji Pančevačkog druma. Naime, prilikom trasiranja jedne deonice, inženjeri nikako nisu mogli da se usaglase koje rešenje da odaberu. Tada im je u pomoć pritekao Dalatinov, koji im je, koristeći svoje znanje stečeno na studijama u Pragu, predložio najbolje rešenje. Malo je reći da su nadzornici bili iznenađeni kada su shvatili da je skromni radnik jedan umešni planer sa (pre)malo sreće u životu.

Ovaj događaj, međutim, nije doneo mladiću unapređenje već otkaz, uz objašnjenje da je neprihvatljivo da jedan školovani inženjer radi kao fizikalac. Tako se Dalatinov ponovo našao u nevolji. Ipak, srećna zvezda nije tako lako zagasla. Za njegovu priču čuo je preduzimač Dragomir Marković koji Kalmika uzima u svoju službu. O tome da se radilo o vrednom i sposobnom mladiću, govori i danas pomalo čudna opaska da “kolege ga od sebe ne odvajaju”. Vremenom postaje i jedan od uvaženih članova kalmičke zajednice. 

I to bi bio idealan kraj priče da nije ispričana u sam osvih Drugog svetskog rata. Naime, za vreme okupacije Nemci deportuju Kalmike sa svih strana Evrope u radne logore u Nemačkoj. Među njima se nalazi i porodica Dalatinov. O tome saznajemo o jednom usputnom zapisu u knjizi o Kalmicima u Americi. Tu saznajemo da je posle rata Sodman radio kao profesor u školi u izbegličkom logoru u Nemačkoj. Odatle ga put vodi u Filadelfiju, gde od države dobija grant za izgradnju kalmičke zajednice u kojoj je radio kao inženjer konsultant. Umro je 14. juna 1963. godine u trećoj po redu domovini, a pored njega je bila njegova verna Ljolja s kojom je sklopio brak davnog decembra 1940. godine u danas zaboravljenom beogradskom budističkom hramu.