Za brižljivu majku Rosu, 22. junski dan 1968. godine počeo je odlaskom kod zubara. Sa malenom pacijentkinjom, svojom sedmogodišnjom kćerkom, vraćala se tog prepodneva ka svom domu u Ulici kralja Petra. U šetnji Siminom ulicom, Rosu je na jednom uglu presreo dugogodišnji poznanik.

Milorad Gavrilović ovoga puta nije bio raspoložen za udvaranje. Ne mareći za slučajne svedoke, ispalio je nekoliko hitaca iz revolvera. Na trotoaru je ostalo beživotno telo majke i kraj njega sedmogodišnja devojčica koju je do malopre držala za ruku.

Teško da je bilo zločina o kome se tih godina toliko pisalo u štampi. Rosi Satarić, supruzi, majci i poštenoj radnici, presudio je milicioner koji je očito smatrao da polaže prava na njen život.

Za hladnokrvan i bezumni zločin, zakon je Golubovića izveo pred sud. Ni u jednom trenutku milicioner nije skrivao svoju nadmoć. Beogradska javnost bila je zatečena činjenicom da je čovek, kome je dužnost bila da služi običnom građaninu, smatrao da je svojim učešćem u ratu „zadužio narod“, te da je počinjeni zločin bio „njegovo pravo“. I to samo zbog toga što se njegova žrtva usudila da ga odbije.

Smatrao je stoga da ga ništa ne sprečava da odluči o sudbini i životu svoje žrtve. Umesto griže savesti, Golubović je na svoj račun izneo zasluge za smrt stotine takozvanih narodnih neprijatelja, kojima je isto tako hladnokrvno presudio kao poslušnik režima.

Sistem je, ipak, bio jači

Ubistvo Rose Satarić, pored toga što je ostavilo Beograđane u neverici, otvorilo je polemiku koja je nalikovala rupi bez dna. Pre svega, službenici poput Golubovića bili su ljudi na koje su se oslanjali i građani i sistem – bilo je pitanje koliko će čak i ovakav slučaj moći da poljulja takav sistem. Milicioner je, pak, imao razloga i da ne mari suviše za eventualne svedoke. To se pokazalo i na suđenju, budući da su i retki svedoci ubistva odlučili da je bolje da drže jezik za zubima.

I u njih se uvukao strah – slutili su da će Golubovića zaobići stroga kazna. Otkako je otkrio svoju narav, strepeli su i da njih, svedoke, neće zaobići njegova odmazda. Pred Okružnim sudom, a kasnije i u štampi, polemisalo se, pak, o milicionerovoj (ne)uračunljivosti: kako je službenik, koji se dičio egzekucijom narodnih neprijatelja, uopšte ostao na mestu gde mu je dužnost da zaštiti građane?

Da nevolja bude veća, pred njegovim zločinom su na kraju popustili i oni koji su delili pravdu. Po okončanju suđenja, Miloradu Goluboviću izrečena je smrtna kazna. Ista je potom preinačena, te mu je pripalo 20 godina robije.

Život sačuvan u komadiću mermera

Za to vreme, o ubistvu Rose Satarić, koje su Beograđani već ispratili uz veliku prašinu, počeli su da se interesuju i svetski mediji. Međutim, na sagu o milicioneru koji je postao zločinac počelo se od tog trenutka gledati kao na tabu temu.

Jedino se glas porodice Satarić čuo najtiše od svih. Nije bilo te presude koja bi Rosinim kćerkama i suprugu vratila voljenu majku i saputnicu. Da li je Rosa Satarić morala da umre bilo je i najveće od svih pitanja kome je nedostajalo odgovora.

Kasnije se iz nepotvrđenih izvora doznalo da Milorad Golubović naposletku nije ni odslužio kaznu. Nakon što se javio na odsluženje, kazna mu je oproštena u ime „zasluga u ratu“. Preminuo je godinama kasnije, doživevši duboku starost.

O smrti nedužne Rose Satarić ostao je skromni pomen na mestu njenog stradanja. Pločnik u Siminoj ulici dobio je jednu mermernu tablu, koju je 8. marta 1970. postavilo 48 radnih kolektiva grada Beograda. U narednih 5 decenija, to je bilo sve što je sećalo na nedužno stradalu Beograđanku.

Kako je vreme odmicalo, većina njenih sugrađana nije ni pomišljala da hoda pločnikom koji je pamtio jedan od najpotresnijih zločina. U međuvremenu, sada već staru, polomljenu tablu ove godine je zamenila nova: izdignuta više pločnika, sačuvana je i od gaženja i od zaborava.


Prvi deo:

Zločin bez kazne: da li je Rosa Satarić morala da umre?