Aca Seltik: Duhom ću zauvek svojatati Tašmajdan

Aleksandar Petrović poznatiji kao Aca Seltik, frontmen benda “Orthodox Celts” pomalo sa setom, seća se Beograda iz vremena svojih školskih dana. Kako kaže, tada nije bilo mobilnih telefona, a za otkazivanje sastanka dobijao se, prvi put žuti, a drugi put crveni karton.

Kako vidiš Beograd danas? 

Stalno se potencira kako se brzo živi, da je super na splavovima, zezanje... To je Njujork, grad koji ne spava, Beograd nije to niti može da bude jer mi nismo Amerikanci. Naš mentalni sklop i duhovni prostor su drugačiji. Nismo baždareni za takav život. Beogradu danas nedostaje malo onog starovremskog duha.

Rođen si Smiljanićevoj ulici i tu si proveo svojih prvih 6 godina života.

Moja sećanja iz tog perioda vezana su za zgradu u kojoj smo živeli. Ona je sada, nažalost, srušena, a na njenom mestu je podignuta moderna “karakondžula”. Ta moja zgrada imala je onaj starinski podrum. U njemu se nalazio pisaći sto Miloša Obrenovića koji je neko tu sklonio posle Drugog svetskog rata, dok je, unutar zgrade, bilo veliko dvorište u kome smo se igrali kao deca.

S druge strane, prvo sećanje koje uopšte mogu da prizovem, potaknuto je jednom crno-belom fotografijom iz, mislim, 1971. godine. Na njoj sam ja u nekim crvenim pantalonicama kako berem žuti neven na Tašmajdanu, na kome sam proveo svoje detinjstvo i ranu mladost. Roditelji su nas puštali na ulicu da se igramo i mogli da budu potpuno bezbrižni. Kroz Smiljanićevu su, nedeljno, prolazila 2-3 automobila, bilo je bezbedno igrati se na trotoaru, juriti se po ulici. Iz ove perspektive znam da to vreme zvuči kao bajka, ali zaista sve je bilo, nekako, na mestu.

Pored Tašmajdana, koje si još krajeve Beograda zavoleo?

Ovako, 90% svih mojih devojaka bilo je ili sa Karaburme ili sa Petlovog brda koje je na kraju pobedilo – odatle mi je supruga. To su delovi grada koje sam, eto igrom slučaja, istražio bolje nego li sve druge. :)

Inače, živeo sam na Banovom brdu, danas sam na Čukarici, ali duhom svojatam Tašmajdan.

Kakav ti je bio komšiluk u Smiljanićevoj?

Ispod nas su živeli neki, kako smo verovali, studenti iz Palestine. Kasnije će se ispostaviti da su zapravo bili Arafatovi drugari koji su, verovatno, poslati sa nekim zadatkom. Sećam se dana kada su se ispred zgrade pojavila crna limuzina sa palestinskim zastavicama. Iz kola je izašao sam Arafat i dohvatio prvo dete sa ulice da se sa njim slika – verovatno za pano u nekoj od ambasada. To dete sam bio ja. Zauzvrat sam od njega dobio zlatnu značku PLO, koju i dan danas čuvam.

U to vreme si imao i dve velike ljubavi – šah i đubretarski kamion.

O da. Prvi šah sam dobio za četvrti rođendan 1974. od mamine prijateljice Sofije. Taj šah je i dan danas kod mene kući. U tom šahu, koji se savija na pola, ispod sunđera gde su šabloni za ređanje figura, krio sam sve one stvari koje su bile samo za moje oči. Recimo brojeve telefona raznih devojaka. Zato sam i postao vezan za šah :)

S druge strane, “Kuka” nam je bila jedna od većih zabava u životu. Inače “Kuka” je bila marka tog đubretarskog kamiona češke proizvodnje. Bio je zeleno-narandžast i imao veliko bure za mešanje đubreta. Kada prođe ulicom, nama je izgledalo kao da prolazi tenk. Đubretari su nas vozali njime, puštali nas da se kešamo o njega... Sve to imalo je za rezultat da ja, za domaći zadatak na temu “Šta ću biti kad porastem”, napišem – đubretar, dok su svi drugi hteli da postanu piloti, lekari... Učiteljica je, po hitnom postupku, zvala mamu i tatu da im saopšti šta sam napisao. Moj tata je na to odgovorio: “Gospođo, pa to je najnormalnije zanimanje. Kao ovo vaše i moje.”

Kako je izgledalo druženje u to vreme?

Retko kada se odlazilo iz svog kvarta. Kao klinci nismo imali potrebe da idemo dalje od Tašmajdana. Obično smo bili ili ispred zgrade, u dvorištu unutra ili kasnije u školskom dvorištu. Sve do srednje škole u kraju se nalazilo sve što je mene zanimalo.

S druge strane to je značilo da smo se svi dobro upoznavali. Evo moj najbolji prijatelj danas je čovek sa kojim sam krenuo u školu, takođe, sa svojim zubarom sam isto tako išao u školu.

Danas postoje instant poznanstva preko društvenih mreža koja ne opstaju na duge staze. Ne mogu da se otmem utisku da su moja prijateljstva posledica toga što smo se dobro upoznali pre nego što smo počeli da se družimo.

Tako smo moj prijatelj Bane i ja znali da kupimo “Alan Forda”, uđemo u onu metalnu raketu koja je nekada bila u parkiću na Tašmajdanu, popnemo se do vrha i ne damo nikome da uđe dok ne pročitamo sve. To je bio naš ritual.

Opet, mi smo mogli, u svako doba dana ili noći, izuzev od 13-17 i 22-05h iz pristojnosti, da zakucamo na vrata svojih drugara, da kažemo da smo gladni ili da nam treba nešto i to bi i dobili kao da smo došli kod svojih roditelja. Nikada se nije dešavalo da nemaš društvo.

Šta će meni 1.500 prijatelja na društvenoj mreži sa kojima ne mogu da razmenim 5 reči jer nismo u istom filmu?

Spomenuo si strip Alan Ford. Koliko je on uticao na tebe tokom odrastanja?

Ako se pogleda sa filozofsko-sociološke strane, jako je uticao. Pitanje da li bih ikada ukapirao pravu ironiju i pravi sarkazam bez tog stripa, tačnije prvih 75 brojeva koje je radio Magnus. Kada pročitaš “Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti”, sve ti je rečeno, bez zabune, direktno, ironično i tačno. Tako da je uticaj bio veliki za moj verbalni razvoj i vokabular.

Pored toga čitao sam klasike Zagor, Blek, Mark, Marti Misterija, Mister No, Dilan Dog, Iznogud, Asteriks, Strip 81... I dalje imam i čuvam svoju kolekciju, a tu je i ključna knjiga u mom životu “Čudesni svet Đorđa Lobačeva”, pet stripovanih naših epskih pesama.

Od modernih stripova jako mi se sviđa domaći serijal “Vekovnici” gde je moj drugar Marko Stojanović scenarista, a od stranih su me s nogu oborili “Atomika” koji govori o pravljenju komunističkog boga, i “From Hell” priča o Džeku Trboseku.

Paralelno počinješ i da se zagrevaš za muziku.

U četvrtom razredu osnovne, sam upisao muzičku školu i počeo da učim klasičnu gitaru. Odatle je krenula ideja o pravljenju prvog benda u petom osnovne. Zvao se Crazy cramps crying i imali smo logo – slepi miš sa tri slova C. Inače, iz tog benda su kasnije proizašli Kelti, ali i grupa Ruž. Naš tadašnji bubnjar je završio kao čuvar ludnice u Beču koji je uspeh postigao slikajući impresionistička platna na krovu bolnice. Tu su ga zapazili galeristi pa je postao slikar.

Znači tada je R’n’R počeo da struji žilama.

O da. Moj prvi koncert na koji sam otišao bio je nastup Iron Maidena na hiporomu. Sećam se, bila je nedelja 6. septembra 1981. Roditeljima sam rekao da imamo radni vikend u školi - skupljanje stare hartije.

Od tada me je muzika uzela pod svoje.

Prvi nastup sam imao u srednjoj školi. Trebalo je da menjam drugara u nekom bendu koji je svirao u podrumu 13. gimnazije. Dali su mi da lupam bubnjeve. Sve je prošlo tako što sam se popeo na praktikabl, seo na stolicu i prevalio se na leđa. Publika je to zdušno pozdravila gromoglasnim smehom.

Inače, iako sam metalac, bio i ostao, nisam gadljiv ni na druge žanrove, recimo na Tozovca koji se u srpskoj uniformi slikao na topu, što je za dete vrlo interesantno.

Dakle voliš uniformu?

Ja sa sinom svakog jutra izvodim set vežbi iz JNA. Mislim da je služenje vojske potrebno jer se tamo nauče stvari koje se ne mogu naučiti na drugom mestu. Recimo, najbolja stvar koju sam naučio je da čovek od 95 kila (koliko sam imao dok sam trenirao vaterpolo) koji ne može da se kreće van vode, može da se pretvori u mašinu koja može da trči, pod punom ratnom opremom, dva puta po 45 minuta uz pet minuta pauze, i drugo, naučio sam da čekam jednu stvar godinu dana – završetak vojnog roka.

Avgusta 1989. godine dolazim na odsustvo iz vojske, pred skidanje. U roku od 30 minuta od dolaska, otišao sam u Šansu na Tašu, da bih tu pronašao kompletno društvo. Svi smo, bez ikakvog dogovora, došli tu. Šansa, u kojoj odavno nisam redovan, bilo je mesto gde si uvek mogao da dođeš i, u 15 minuta bi se pojavio neko koga znaš. I danas je ostala nepromenjena i to mi veoma znači.

Tako si dočekao Kelte.

Kada smo se sreli, oni su imali ideju da sviraju tu vrstu muzike, a ja sam želeo da snimimo dve navijačke pesme.

Zapravo, Džekac, bubnjar Kelta, i ja smo se znali još iz škole. Bili smo u različitim smenama i sretali smo se samo na hodniku. I jedan i drugi obučeni u Seltikov dres pitajući se ko koga ovde zeza. Mislim, imati Seltikov dres 1984. u Beogradu bilo je vrlo neobično, a nas se dvojica našli na istom mestu.

Ponovo smo se spojili u SKC-u zahvajujući zajedničkom prijatelju, tek mnogo kasnije. Imali smo probu sve je bilo ok i onda se nismo čuli par nedelja. Onda me je Džekac nazvao. Bio je septembar mesec i samo me pitao šta radim u novembru. “Aj’ da pevaš ceo koncert” i tako je sve počelo.

Koje nastupe sa Keltima ćeš zauvek pamtiti?

Način na koji smo šlogirali publiku u Švajcarskoj. Montreux Jazz Fest je bio u pitanju gde je publika prilično smirena. Mi izašli i kažem im: “Ako vam je neko rekao da morate da sedite, grdno vas je prevario” i 5.000 ljudi poskače na noge. Obezbeđenje se izbezumilo. Pitaju zašto si to uradio, reko “Zato što tako treba. Ne sviramo Mesečevu sonatu”.

Takođe pamtiću nastup u bašti KST pre desetak godina i čoveka koji je bio bukvalno u transu tokom celog koncerta. Ispostavilo se da je sam seo na avion u Glazgovu samo kako bi došao na koncert i posle toga se vratio kući. To mi je bilo fascinantno.

Evo i sada nam se javio bračni par iz Oklahome da pita kada sviramo na Beer festu kako bi došli da nas čuju. Na takve stvari, prosto nemam komentar. Prosto mi je neverovatan osećaj.

Sa Keltima si preživeo i dva srčana udara. Koliko je to uticalo na tvoj život i ono čime se baviš?

Tada sam odlučio da sve prepustim sreći, istetovirao detelinu na srcu i od tada je sve kako treba :) Možda će neko reći da sam potpuno lud, ali nemam strah od smrti. Em što ne verujem u smrt kao kraj, em što to prihvatam kao prirodan tok događaja.

S druge strane, skidam kapu mojoj ženi kojoj sam svoj život stavio u ruke. Ona brine o svemu, od toga šta ću da jedem,  kako ću da održavam sebe.

Kada mi se desio akutni infrakt miokarda, lekari su rešili da mi urade diletaciju i otpuše arteriju. E sad, nakon što je sve bilo gotovo, doktorka priča mojoj ženi: “Mislila sam da to što se on šegači po bolnici, da je sve neka vrsta glume i da će se uplašiti kad budemo radili proceduru. Međutim, dođem ja tamo, kolege mu rade diletaciju, a on se i dalje zafrkava. Pogledam mu puls, on ko da bere cveće.”

Prosto, isto mi je da li ću ići na operaciju ili rešavati ukrštenicu.

Spomenuo si da sebe smatraš metalcem. S druge strane si u keltskoj muzici, mitologiji... Kako si se našao u tim vodama?

Sve je počelo sa fudbalskim klubom Seltik koji nije običan klub već dobrotvorno društvo koje skuplja novac za siromašnu decu. To je najvažniji momenat kog se drže svi navijači. Čak i u himni kluba imaš stih da nije važno da li ćemo pobediti. Sve me je to povuklo da istražujem kako se došlo do takve ideje, a jedna stvar vuče drugu i na kraju, paradoksalno, sam izučio nas Srbe tako što sam krenuo kontra i zapravo se vratio kod nas.

Samo od muzike čovek teško može da izdržava porodicu. Kako uklapaš obaveze sa bendom i one koje imaš radeći kao voditelj na Radio Beogradu?

Tajna cele ove priče je u tome što nikada nismo jurili uspeh već to da mi budemo srećni i zadovoljni. Ja imam sreće da radim poslove koje volim i koje mogu da preklapam i da preko jednog teram drugo.

Do penzije imam još 11 godina tako da imam priliku da postanem i najmlađi prvak penzionerske šahovske lige na Kališu.

Najveći uspeh Kelta je to što smo svi ostali normalni.

Mi smo isfurali taj beogradski mangupluk, onaj pravi koji su obeležili ljudi poput Preleta, Gage Nikolića...

Nažalost to su bardovi kojih više nema. Kako se to, po tvom mišljenju, reflektovalo na sam Beograd?

Beograd je umro onog trenutka kada su gospodu mangupe nasledili dripci koji, nisu bili ni normalni dripci nego barabe.

Kakvi su vam dalji planovi?

Između poslednja dva albuma je prošlo 10 godina. Pošto stalno prologiramo, do sledećeg će proći 15 :) 

Ono što planiramo je pravljenje veće evropske turneje, snimanje koncerata i izdavanje live albuma koji će imati na sebi sve one pesme koje nikada nismo objavili, a sviramo ih stalno.