Aleksandar Protić Prota: Grad je postao nelogičan, a istovremeno neizbežan

On se stara da naše serije i filmovi zvuče bogovski, a njegovo ime sigurno ste videli na odjavnim špicama istih. Ovaj nekadašnji član Beogradskog sindikata, koji sebe šeretski naziva “kolekcionarom studentskih knjižica”, jedan je od malobrojnih ljudi van SAD koji imaju pravo glasa za prestižnu TV nagradu Emmy.

U intervjuu za 011info Aleksandar Protić Prota priseća se odrastanja u svešteničkoj porodici na Karaburmi i usvajanja vrednosti koje ga do dan-danas krase. Prota opisuje i svoj put od ljubitelja zvuka do supervizora postprodukcije istog i najavljuje dva filma "Volja sinovljeva" i "Mudbrick", na kojima je radio kao producent, a koji nas na jesen očekuju na repertoarima domaćih bioskopa.

Kako pamtite detinjstvo? 

Mislim da mozak filtrira samo ona lepa sećanja i emocije koje su utisnule snažan otisak, dok faktografija ostaje po strani, što verujem da je slučaj kod mnogih. Kao kod ljudi koji su recimo, bili na frontu, pa imaju ožiljke da posvedoče o bolu, a racionalni deo mozga je isti negde potisnuo i ostavio samo lepe uspomene. 

Odrastao sam na Karaburmi, gde mi je otac bio sveštenik. Oko porodične kuće, a i u njoj samoj je uvek bilo dosta rodbine, koja je dolazila u Beograd zbog srednje škole, fakulteta, posla... Oduvek je bilo živahno – puno ljudi na malo kvadrata. To me je naučilo suživotu u kolektivu.

Koliko drugačiji je sistem vrednosti u svešteničkoj porodici u odnosu na “obične”?

Znate kako, kod nas nikada nije bilo nikakvog propovedanja o nekim vrednostima, već se sve valjda usvajalo kroz primere i okruženje. U našoj zajednici svako se brinuo o svakome. I to postane deo vaše svakodnevnice. I dan-danas imam ljude koji se brinu o meni i o kojima se ja brinem, uprkos nesumnjivo ubrzanom načinu života, pogotovo kod mene, koji sam rastrzan na sve strane.

Kako je izgledao život na Karaburmi tada?

To je bila jedna mikrosredina za sebe. Na Karaburmi se živelo i sa nje se nije odlazilo. Ko kaže suprotno, taj bio viša klasa i tamo je živeo slučajno. Sećam se kulturološkog šoka kad sam krenuo da pohađam Matematičku gimnaziju smeštenu u centru Beograda. To je bio moj prvi pravi susret sa gradom. Kao da sam došao u neki drugi kutak sveta. Potpuna druga priča, potpuno drugi ljudi. Danima nisam mogao da dođem sebi.

Danas je pitanje grada vrlo upitno. Zar on nije donekle izgubio svoju ulogu pojavom poslova od kuće i sadržaja na cloudu? Prvobitno su gradovi, kad su ujedno bili i države, nastajali kao potreba da se ljudi okupe i odbrane od nečega. Kad su polisi prerasli u države, gradovi su izgubili glavnu funkciju i počeli da se bave sekundarnom, tj. trgovinom i zabavom.

Grad je, sam po sebi, dinamična pojava, a on je vremenom izgubio svoja svojstva i mislim da građani moraju da pronađu u sebi razlog zašto su oni, zapravo, i dalje tu. Tako da, grad je danas postao nelogičan, a istovremeno neizbežan.

Odakle se rodila ljubav prema zvuku?

Mislim da je ona nastala iz spoja strasti prema muzici i kompjuterima. U petom razredu osnovne sam osnovao bend, gde sam svirao klavijature i pomalo gitaru. Tu je više bio akcenat na okupljanju nego li na samoj svirci. Potom je bio drugi bend, u Massive Attack maniru, pa onda thrash dance bend u srednjoj školi.

Sa druge strane, imao sam Commodore 64, koji je imao tracker sa četiri kanala, gde ste mogli da imate četiri zapisa i time sam se zanimao. Međutim, kada sam dobio PC krajem prve ili druge godine srednje škole (tatinom misijom i vizijom da mi to treba za programiranje), sa fast trackerom od 32 kanala, svašta sam mogao da radim na njemu. Ta muzika koju sam stvarao je bila dosta u vezi sa tehnikom, odnosno miks tehničkog znanja i muzike. Stavio bih slušalice na uši i ne bih mrdnuo po 8-9 sati.

Kako je klinac sa Karaburme došao toga da se pita o stvarima poput nagrade Emmy?

Radoznalošću, jednom rečju. Otkad znam za sebe bio sam radoznao, ali nikada nisam želeo samo na tome da se zadržim – uvek sam gledao da se u tome i oprobam. Tako sam se i prvi put zaposlio 1997. godine, kad sam tek postao punoletan i "izvisio" za željeni fakultet. Prvo sam volontirao na Radiju Beograd, a posle dva meseca dobio radno mesto putem omladinske zadruge za neki simboličan novac.

Iako ne volim da preterano pričam o tome, ali opet ta znatiželja me je dovela do Beogradskog sindikata. Naime, oni su nastupali kao predgrupa Public Enemy-ju u Hali sportova 2003. godine. Ja sam tog dana bio u publici, a već sledeće dogodine (ili dve) sam postao deo sastava. Što bi se reklo, od fana do člana!

Isto tako je bilo i za Emmy glasanje. Prvo sam konzumirao sadržaj, potom sa ga kreirao i naposletku se pitao o izboru nagrade. Naprosto, dešava se da sve te uspehe uzimam zdravo za gotovo, jer vremenom čovek bude pomalo nezahvalan, ali to ipak nisu sitnice. Ali o svemu tome ,ja iskreno da ti kažem, ne volim da pričam. 

Puno se u javnom prostoru priča o kulturi uspeha, dok, gledano iz ugla psihologije, tu se zapravo radi o tzv. survivorship bias-u. Odnosno, mnogi ljudi kada, onako sa strane, vide osobu koja je na vrhu nečega, misle da to svako može. Nipošto. Evo na primer - koliko na jednog zapaženog NBA igrača dolazi onih koji su omanuli u sportu i završili na ulici? 

Mišljenja sam da, kad se priča o uspehu, istovremeno mora da se pomene i neuspeh, jer jedno ide sa drugim ruku pod ruku.

Iako kažete da se tada niste upisali na željeni fakultet, na kraju ste ipak uspeli.

Tako je. U međuvremenu, dosta sam se tražio, što potvrđuje kolekcija indeksa koju posedujem: Mašinskog, Rudarsko-geološkog fakulteta, Fakulteta dramskih umetnosti, Akademije za diplomatiju i bezbednost, a i FON-a dok sam pohađao MBA program na istom.

Iz svake te obrazovne ustanove sam usvojio ponešto. Recimo, na Akademiji za diplomatiju, gde sam se najkraće zadržao, zainteresovao sam se za geoekonomiju. Jednostavno, kroz taj proces traženje sebe stičete iskustva, koja vas, u krajnjoj liniji, formiraju kao osobu. Jer, u konačnici, život bi trebalo da bude saznajni proces, zar ne?

Vi ste se etablirali kao ime u audio svetu, a onda ste se uhvatili u koštac sa filmskom produkcijom. Kako izgleda to iskustvo?

Otvorio sam sebi univerzum velikih problema! Šalu na stranu, kod filmske produkcije postoji zaista ozbiljan niz problema, jer pokušavate da uklopite nešto, da to bude valjano i da ispunite zahteve umetničke prirode, a sve to, razume se, bez dovoljno finansijskih sredstava. U principu, sve je to jedna igranka bez prestanka, sa neizvesnim i negarantovanim ishodom zato što vi niste dovoljno involvirani, niti možete da to budete do kraja. Istovremeno, tržište se danas toliko brzo menja da od trenutka kad ste krenuli sa pisanjem scenarija ili snimanjem filma do momenta premijere, ništa više nije isto.

Barem jednom nedeljno sebi poručim da mi to ne treba u životu i da se više time neću baviti, a makar triput nedeljno razmišljam o novim idejama. I to ima svoju cenu. Ceh sam platio pre nepunih godinu dana, kada sam morao da prodam stan kako bih podmirio saradnike sa serije koju sam producirao. Sa druge strane, dešava se da neki film ne uspe, firma bankrotira i nikom ništa – ljudi koji su radili ostanu bez novca. To je nezdrav pristup i ja nisam hteo tako da postupim. Ne želim nikakve "repove" da vučem za sobom, jer čist račun duga ljubav. 

Koliko faktor sreće igra ulogu u karijernom uspehu?

Svakako ima svoj udeo. No, vi morate sve vreme da bude posvećeni i spremni, sa uloženim radom i trudom iza sebe, da biste iskoristili tu srećnu priliku. U protivnom, ako ste nepripremljeni, a element sreće se ukaže, uzalud sve.

Tako da, kad se potegne ta priča kako se nekome posrećilo, budite sigurni da iza toga stoji jedan ozbiljan rad. To se najbolje ogleda u domenu sporta, gde imate mnoštvo talentovanih i vrednih sportista, ali kojima se posrećilo. U isti mah, imate bezbroj onih kojima se posrećilo, ali ne znate za njih samo zato što se nisu maksimalno zalagali.

Imate i moj primer saradnje na filmu Emira Kusturice “Život je čudo”. Da, meni se posrećilo da sam pozvan da radim na njegovom filmu, to je bio moj prvi veliki posao, ali verujem da do toga ne biti došlo da me na fakultetu nije zapazio profesor Svetolik Mića Zajc (hvala mu i da danas što me je zvao za to) i da nisam na katedri za zvuk umesto tri obavezna filma tokom studija uradio deset puta više. Sa druge strane, realno gledano, ništa od toga ne bi bilo da sam ja upisao FDU iz prvog pokušaja, a ne iz četvrtog. Jednostavno film bi došao, za mene “u pogrešno vreme”. Stvari su se tako namestile i onda se veliki rad ukrstio sa dobrim ljudima i srećnim okolnostima.

Oni koji pomnije prate vaš rad znaju da se u vašoj karijeri neprestano dešavaju promene.

Apsolutno. I ono što je najzanimljivije jeste da, kad god se dogode te promene, ja uvek zadržim dobar deo prethodnog stanja. I to onda počne da se graniči sa ljudskim mogućnostima, osobito što ne možete da radite mali milion stvari odjednom.

Sa druge strane, ovo nije vreme renesanse, pa da imate sve vreme ovog sveta. Ne, ovaj svet iziskuje brzinu, profesionalnost i podršku. Pod podrškom podrazumevam finansijsku, tehničku, logističku, što je u nekapitalističkoj sredini kao što je Srbija, i dalje misaona imenica.

Ruku na srce, poslednjih nekoliko godina postoji institucijalna podrška, ali ono što uočavam kod svojih saradnika jeste da kod većine njih i dalje vlada SFRJ paradigma. I to nije samo karakteristično za ove prostore, daleko od toga. Ta paradigma je zahvatila čitavu planetu. O tome govori podatak da 48% generacije Z u Americi i dalje izdržavaju roditelji, što je za tu zemlju gotovo nezamislivo.

Dakle, vi ste u neku ruku konstantni preduzetnik.

Bravo, to je možda najbolji i najtačniji opis mene. Ja stalno nešto preduzimam i ja pripadam jednom, manjinskom svetu. Sve više čujem razmišljanja ljudi koja se svode da nađu “stalno zaposlenje”. Ja mislim da ne bih mogao da obitavam u tom sistemu zato što, na kraju dana, ja volim kapitalizam i mislim da je dobar po nas. On nas drži budnim i u pripravnosti sve vreme – kod njega nema uljuljkivanja. Isto se ne može reći za druge poretke, gde vi vremenom prestajete da se edukujete i zanimate za bilo šta, već samo obavljate svoju ulogu kao šraf u nekom veliku sistemu. 

Kakvi su vam planovi za dalje?

Krajem novembra na repertoarima bioskopa naći će se film "Volja sinovljeva", čiji sam koproducent skupa sa Milošem Avramovićem, koji je režirao i producirao "Južni vetar". Reč je distopijskom filmu, u nekim trenucima nalik "Pobesnelom Maksu", u kome postoji pregršt akcionih i borilačkih, skoro pa samurajskih, scena. Uveravam vas, takav domaći film do sada nije viđen na velikom platnu. 

Otprilike u tom istom periodu svetlost dana bi trebalo da ugleda i "Mudbrick", skromniji film, sa potpuno drugačijom životnom trajektorijom. On je pretežno produkt ličnih i sredstava investitora, a minimalno je finansiran od strane konkursa za samostalno snimljen film. Žanrovski horor, film je porodična drama zasnovana na istinitom događaju o braći koja su oko imanja, imala sukob Kainovskih razmera. Neću više da otkrivam kako ne bih pokvario užitak gledanja, kako domaćoj, tako i inostranoj publici, kojoj će velika distributerska kuća Gravitas Ventures omogućiti to.