Aleksandar Radojičić: Mirijevac sa velikog platna

Gledali smo ga u Montevideu, Vojnoj akademiji, Maloj sireni... Osvajao je naša srca sa malih i velikih ekrana, učinio da uživamo, smejemo se i doživimo pregršt novih avantura. Aleksandar Radojičić za 011info govori o svom odrastanju, ljubavi prema rodnom Mirijevu i ciljevima koje želi da ostvari.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva?

Prva sećanja me vezuju za odrastanje i Mirijevo, moj kraj. I to ne bih menjao ni za šta na svetu. Na to vreme gledam kao na neki bezbrižan period mog života. Kao roditelj danas, malo se i začudim kako su naši roditelji tada imali toliko poverenja u nas. Napolju si dok te neko ne pozove s prozora.

U vreme kada sam odrastao Mirijevo je bilo puno zelenila, sa malo automobila. Sve do srednje škole sam vreme provodio igrajući fudbal, basket, viktorije... Mogu da kažem da sam živeo Mirijevo jer sam po ceo dan bio napolju. Čak i kada nije bilo društva, znao sam da izađem i šetam sam.

Ipak, obično sam bio u društvu 15-20 klinaca različitih generacija. Poznavao sam čitav komšiluk, znao ko je iz kog ulaza.

Obožavao sam to što je Mirijevo brdo, posle fakulteta provodim dosta vremena na Banovoom brdu, i ta beogradska brda su me nekako obeležila. Često smo fudbal igrali na nizbrdicama. Bilo je bitno samo da imaš loptu i da su tu drugari.

Sećam se, igrali smo basket i po zaleđenom terenu zimi. Imali smo akcije da pokupimo iz zgrada ašove, pijuke, lopate i onda se svi sjatimo na teren, očistimo ga od snega i leda, navučemo rukavice i igramo.

Žao mi je što danas klinci to više ne doživljavaju na taj način, što su prazni koševi i tereni. Nekako je sve postalo manje interesantno od društvenih mreža i interneta.

Sećam se, kada su se pojavile prve igraonice sa kompjuterima, od tog momenta, naredne tri godine se više nisu igrali ni basket ni fudbal. Mene je to jako bolelo jer sam navikao da budemo napolju, imamo turnire. Ipak, nisam ni slutio da će doći, u tom smislu, još gore vreme. U igraonicama smo makar bili tu svi kao društvo, a sada je svakome dovoljan samo telefon da bi se sam igrao.

Mirijevo tvog detinjstva je tada izgledalo malo drugačije nego li danas.

Bilo je puno livada. Iza moje škole, koja je izgrađena 1994. godine kada sam krenuo u osnovnu školu, su kretale njive i šuma. Tako da sam živeo u Beogradu, ali smo imali akcije kada smo išli da beremo tuđe trešnje :) Tako da smo imali i to kao da smo malo odrastali i na selu. Cela ta atmosfera i povezanost sa drugarima i komšiluku je bila takva kao da smo u nekom manjem mestu u provinciji.

Čak je postojala i urbana legenda o seljacima naoružanim puškama koje ispaljuju biber. Svako je, navodno, poznavao nekoga koga je taj patron pogodio i ko je ispričao kako to jako peče. Naravno da se tako nešto nikada nije dogodilo, ali je ovo bio deo tog mirijevskog šarma.

S druge strane, iako su to bile 90-te, osećao sam se sigurno i Mirijevo je bilo moj kraj u kome sam poznavao svaki kutak. Odrastao sam u kraju, na ulici i to mi je dosta pomoglo dalje u životu, da znam kako funkcioniše ulica, kako sa raznim tipovima ljudi komunicirati i funkcionisati. Zaista sam zahvalan na tome što se nisam mnogo selio i imao nešto svoje.

Mislim da je to dobitna kombinacija za život.

Pogotovu za moj posao mislim da je veoma važno da imaš bogat život, da upoznaješ dosta ljudi. Još od mladosti sam sretao veoma različite ljude, naučio da ih razumem i, još kao dečak, razbijao neke predrasude. Mislim da mi to pomaže da danas, kada sam okružen ljudima raznih priča, različitih profesija, da mogu da nađem zajednički jezik sa svima njima ma koliko se mi međusobno razlikovali.

Opet, za glumu je veoma važno da doživiš različite ljude. Ne može sve da se nađe u knjigama, potrebno je životno iskustvo, da nađeš to u sebi.

Danas stvari stoje malo drugačije.

Primetio sam, i to često pričam sa prijateljima. Danas, pogotovu ako živiš negde u centru grada, više ne znaš ni ko ti je komšija, ko živi u tvom ulazu. Dosta ljudi se doselilo u Beograd i donelo nešto svoje tako da se taj neki pečat Beograda, kome su se ranije ljudi prilagođavali kada dođu, malo izgubio. Nekako mi se čini da nema više toliko tolerancije i fleksibilnosti među ljudima i to mi nedostaje. Volim da se osećam sigurno, da neki kraj osećam kao svoj i znam ko je tu majstor, ko je prodavac.

Poznato je da si okoreli Zvezdaš. Kako je krenula ljubav prema tom klubu?

Jedina podela za koju sam znao kao klinac bila je Zvezda ili Partizan. Odrastao sam u zvezdaškom kraju i uz čuvene grafite koji su bili iscrtani svuda. U mojoj zgradi je živeo, nekadašnji vođa Delija Vlada Šavija i poznajem ga od detinjstva. Za mene je bilo normalno da se navija za Zvezdu iako te niko nikada na to nije terao. Prosto Mirijevo celo je crveno i belo.

Još u obdaništu sam preko dede i oca počeo da navijam za Zvezdu i kao klinac sam slušao priče o događajima sa nekih gostovanja. To je sve za mene bilo nešto novo i očaravajuće, ali sam kroz te priče naučen šta je zdrava ljubav prema svom klubu i to negujem i dan danas.

Recimo, moj najbolji drug iz detinjstva je od rođenja bio Partizanovac. I kada bi igrali basket, on je uvek nosio dres Partizana. Iako su tu su bili svi viđeniji navijači Zvezde niko nikada nije napravio neki problem niti je bilo kome to smetalo.

Znam šta znači ljubav prema svom klubu i šta znači da ne želiš da Partizan pobedi, ali bez neke mržnje. Svi smo prvo bili Mirijevci, pa potom navijači nekog kluba. 

Pored sporta, u detinjstvu si zavoleo i glumu. Kako je sve počelo?

Sve je počelo sa Arnoldom Švarcenegerom čije sam filmove obožavao, a i danas ih smatram kultnim. Gledao sam ih sa ocem koji mi je čitao dijaloge. Tako su mi roditelji predložili da, sa šest i po godina, krenem u studio glume na Kolarcu. Tada još nisam znao ni da čitam niti da pišem kako treba, ali su me ipak primili kao najmlađeg u istoriji studija.

Kolarac je bio veoma ozbiljan studio, kao fakultet. Ostajao sam po pet sati, imao četiri, pet predmeta, Istoriju civilizacije, Istoriju pozorišta... Ipak, bilo mi je sve interesantno. Bilo je tu puno starijih drugara koji su mi hvatali beleške kako bih mogao kod kuće da naučim. Imali smo različite zadatke koje sam spremao i zaista sam se divno tamo osećao.

Veoma sam zahvalan roditeljima koji su u čitavoj onoj frci koja je vladala 90-tih, nalazili vremena i imali energije da me vode posle svog posla do centra grada i još čekaju da završim. Bez te njihove požrtvovanosti ne bih danas bio tu gde jesam. Oni su bili spremni u to ludo vreme na roditeljstvo i bilo im je jasno šta to podrazumeva i koliko odricanja traži. Opet, da nije bilo babe i dede ne bih imao mogućnosti da plaćam te časove, ali su svi imali razumevanje za mene. Ostajali su noćima da uče sa mnom i pomognu mi da se spremim za kontrolni u školi na koji sam zaboravio.

S druge strane, roditelji nisu imali ambiciju da ja postanem glumac već im je samo bilo drago da radim nešto što je korisno za razvijanje mašte i druženje. To je nešto što, mislim da nedostaje današnjoj deci. Roditeljima je toliko okupiran dan da im je jedina opcija da deci kupe telefon i računar i da znaju gde su u svakom trenutku. Ipak, mislim da bez takvih odricanja dete teško može da sazna šta mu prija, u čemu je dobro i šta ga zanima u životu.

Nakon nekoliko godina ipak odlaziš sa Kolarca.

Za Kolarac sam bio veoma vezan. Tu sam, uz pomoć pokojnog profesora Živka Prokića zavoleo taj svet mašte i igre. I kada je on umro, nekako se nisam više na isti način povezivao sa Kolarcem.

Međutim, roditelji su videli koliko mi znači da imam taj neki beg od svakodnevice i onda su me prebacili u studio Mike Aleksića u Radio Beogradu. Tu sam bio nekoliko meseci kada je došlo do toga da studio bude zatvoren. Kako nisam imao mogućnosti da idem privatno, tražili smo novu opciju i pronašli studio Sandre Rodić Janković u kome sam bio sve do kraja svog amaterskog bavljenja glumom.

Ipak, umalo da ne postaneš glumac.

Mislim da su moji roditelji imali sluha za to šta je to što mojoj sestri i meni ide u životu i šta nas zanima i bili su nam potpora u tome. Na kraju smo oboje završili umetničke fakultete. Zapravo, mislim da su oni bolje od mene znali šta je to što zapravo želim jer sam ja, posle svega, razmišljao o tome da upišem Pravni fakultet, a ne glumu. Međutim, u razgovoru sa roditeljima i uz njihovu i podršku Sandre Rodić Janković sam promenio odluku i upisao glumu.

Sandra mi je rekla da 10 dana, koliko mi je ostalo do prijemnog, nije malo da se spremim i verovala je u mene. Ispostavilo se da je bila u pravu i da je više verovala u mene nego li ja sam. U tom periodu sam bio nesiguran, bila mi je potrebna potvrda i da me neko potera. Zato sam njoj i prijateljima koji su tada bili u tom studiju zaista zahvalan.

Nje neobično da glumci ponekad budu malo sujeverni. Da li imaš neku amajliju za koju veruješ da „razbija maler“?

Nemam jer nisam sujeveran. Međutim, kada sam bio klinac, 7 mi je bio srećan broj. Naime, od trećeg razreda sam počeo da, pored Zvezde, navijam i za Mančester Junajted u kome je igrao Kantona. On je tada završavao karijeru i zamenio ga je Dejvid Bekam. Bilo mi je dovoljno što je nosio broj 7. Bekam je postao moj omiljeni igrač i, iako ga mnogi osporavaju, do danas mislim da je jedan od najvećih fudbalera svih vremena.

Tako sam jedno vreme nosio gvozdeni broj 7, onakav kakav stoji na ulaznim vratima, koju mi je drug poklonio. Za sreću, krio sam je u patici kada Zvezda igra u Pioniru da mi je ne bi oduzeli.

Ipak, vremenom je ta fiks ideja izlapela i danas ne mislim da će mi tako nešto doneti sreću.

Recimo, nikada nisam dobio novac na kladionici, niti sam osvojio neku nagradu u igrama na sreću. Doduše, jednom sam, kao dete, dobio zamenu na Bingu i skakao sam od sreće.

Kada sam odrastao i sazreo, shvatio sam da ono što sam uradim i za šta se potrudim kako bih ostvario, to mi je. Nema ništa lako i na brzinu.

Zato, što sam stariji, prestajem da imam neke želje već postavljam ciljeve koje želim da ostvarim. Kada imaš cilj, onda moraš da napraviš plan kako da ga ostvariš ili da priznaš da si bio lenj i da ga zato nisi ostvario. Ne možeš da kriviš nekog drugog.

Srećan sam i zbog svojih grešaka i zbog svojih uspeha jer oni čine ono što jesam. Trudim se da učim na svojim greškama. Ako ne naučim, pašću još koji put, ali ne mogu da krivim nikog drugog za to.

Tvoja prva profesionalna uloga princa u predstavi „Mala sirena“ koju si odigrao 2008. godine dok si još bio „friško“ student, bila je veoma značajna za tebe. Čak si zahvaljujući njoj zaradio nadimak Aca princ i pronašao novi dom u pozorištu Boško Buha.

To mi je najdraža predstava. Na kasting za nju sam otišao direktno sa fakulteta. Zahvaljujući njoj sam se povezao sa mnogim ljudima i pozorištem Boško Buha koje je moje matično pozorište već 10 godina.

Tu sam upoznao reditelja Milana Karadžića sa kojim sam kasnije radio sve predstave u ovom pozorištu, ali i neke serije. Tada sam počeo da se družim sa današnjim kumovima Aleksandrom Tomić, koja je tada na fakultetu bila dve godine ispred mene i Viktorom Savićem koji je završavao fakultet kada sam ga ja upisivao. Zapravo upoznao sam čitavu ekipu Buhe sa kojom danas imam porodične odnose i ta atmosfera u pozorištu Boško Buha mi veoma prija.

Mislim da mi je ta predstava otvorila veliki broj vrata i tu sam osetio šta znači igrati u pozorištu, naučio prve korake i primenio sve ono što sam učio na fakultetu. Opet, postojala je prijateljska atmosfera koja je, za mladog glumca, takva da se samo poželeti može. Zato je Buha, već 70 godina, najbolji poligon za mlade glumce koji izlaze sa fakulteta. Mesto gde se mogu naučiti ponašanju u pozorištu i shvatiti kako stvari funkcionišu.

Danas kada Buha već pet godina nije u svojoj kući, moje kolege i ja imamo misiju da se to pozorište sredi ili da se nađe neka alternativa kako bi ono nastavilo da živi.

Toliko pozorišne publike je Boško Buha iznedrio da je nepotrebno isticati značaj tog pozorišta za čitavu pozorišnu scenu Srbije.

Zaista mi je drago što kroz te bajke koje postavljamo nisam prestao da uživam u igri. Kada vidiš te klince od kojih neki mogu i po dvoje da sednu na jedno sedište, znaš da im možda možeš usaditi ljubav prema pozorištu i da će oni onda nastaviti da šetaju po beogradskim i srpskim pozorištima. 

Uloga koja te je proslavila i predstavila najširoj publici bila je ona u Montevideu. Nakon nje je Princ postao Balerina.

Toliko sam srećan što sam bio deo svega toga i nosim takve uspomene i prijateljstva iz tog projekta da ih smatram blagoslovom. Tu sam pokupio neverovatna iskustva koja mi koriste iz projekta u projekat i odredio se kao glumac.

Dugujem veliku zahvalnost prvenstveno Draganu Bjelogrliću koji nije išao na siguricu sa iskusnijim glumcima, već je odabrao anonimne mlade ljude da sa njime putuju te četiri godine i da sa nama, na neki način, stvara istoriju s obzirom na to da se, posle toliko godina neodlaska u bioskope, publika vratila kao i ljubav prema nekim zaboravljenim vrednostima.

Na krilima tog uspeha i neki drugi projekti su dobili šansu i pažnju što je veoma značajno.

Zanimljivo da su glumci imali veliku slobodu tokom rada na „Montevideu“.

Moja uloga je na početku bila mnogo manja, ali nam je Bjelogrlić davao mogućnosti, mada je to bio jedan naporan trening. Morali smo da budemo spremni u svakom momentu kada ti Bjela kaže: „Šta bi ti sada rekao?“, da smisliš neku upečatljivu rečenicu jer nemaš mnogo prostora pošto nas je bilo 11 i svako mora ponešto da kaže.

Radili smo tako što dođemo sa napisanom scenom i onda je „kupusamo“ dok ne napravimo nešto što je živo. Mislim da smo svi odradili odličan posao i da je upravo ta želja da se uključiš i doprineseš kada god možeš, ono što je učinilo da nas ljudi zapamte po tom projektu i da imamo nešto što će trajati.

Ovakav način rada mi se veoma isplatio i kasnije. Imao sam sreće da radim u grupi mladih glumaca recimo u „Bićemo prvaci sveta“ i „Žigosani u reketu“ gde sam se osećao kao na faksu – a ha, ovo nam je situacija, hajde da to osmislimo i oživimo. I uvek se na kraju to pokaže kao najbolje jer postane životno, iskreno, prirodno i moguće i ljudi to prepoznaju.

Svoju popularnost si iskoristio i kako bi pomogao drugima tako što si veoma aktivan kada je u pitanju humanitarni rad.

Smatram da je bavljenje humanitarnim radom nešto što je, da tako kažem, normalna stvar, nešto što je moja dužnost. Ta popularnost i veza koju glumci imaju sa publikom su nešto što nas obavezuje da vratimo ljudima nešto dobro.

Zato se i ne bunim kada neko pomene ili istakne da sam učestvovao u nekoj akciji ovog tipa. Ne zato što mi je potrebna nečija zahvalnost, jer to nije ono zbog čega se treba baviti humanitarnim radom, već zato što mi se čini da smo pomalo umrtvljeni. Vidimo poziv da pošaljemo poruku kako bi nekome pomogli da se leči, okrenemo kanal i već smo zaboravili šta smo videli.

Čini mi se da se ljudi zadovoljavaju time da su nešto lajkovali ili zapratili, a da je upućenost čoveka na čoveka nešto što izostaje. Zato želim da ukažem ljudima na ove stvari, da pozovem sve da obnovimo to zajedništvo koje je karakteristično za naše ljude i budemo tu jedni za druge onda kada je to potrebno.

Mislim da umetnici treba da ukazuju na stvari koje se mogu poboljšati i da tako, unapređujući jednu po jednu stvar, radimo na tome da čitavo društvo bude bolje. Naravno, nismo svemogući i nije sve u našim rukama, ali ukoliko svako pomogne malo možemo uraditi velike stvari.

Mislim da je moja generacija tako vaspitavana, da brine o svojim komšijama i pomogne kome može i da je to nešto što je potrebno da prenesemo i na današnje klince koji odrastaju uz rijaliti i neke instant influensere, a nisu dovoljno zreli da procene šta je dobro, a šta nije.

Upravo zato, iako nisam fan društvenih mreža, koristim ih jer su to kanali putem kojih se danas komunicira i preko kojih mladi mogu da dobiju neki izbor i saznaju da mogu da pogledaju i ovo i ono što je zaista vredno. Mislim da je to put i da ne smemo izgubiti strpljenje.

Svestan sam da neki klinci ili klinke dođu u pozorište zato što im se, recimo, dopada kako izgledam, ali su došli u pozorište. E, onda im se svidi, shvate, pa nastave da idu u pozorište i uviđaju šta su prave vrednosti.

Situacija sa koronom je poremetila mnoge stvari i nije zaobišla nikoga. Da li te je hvatao strah? 

Pa, jeste. U periodu jun-jul sam ostao bez nekoliko bliskih ljudi i veoma sam se brinuo za druge bliske osobe. Pitao sam se u kom će pravcu sve ovo ići, šta raditi.

Ipak, mislim da od panike nemamo ništa. Trudim se da se sačuvam koliko god je to moguće. Panika i strah me ne mogu voditi kroz život. Jedino hrabro mogu da funkcionišem i budem bolji za sebe, svoje okruženje i svoje dete.

U razbijanju te panike i paranoje mi je pomoglo snimanje „Košara“ koje je počelo u tom periodu tako da sam morao da se pustim u vatru.

Mi kao narod smo navikli na vanredna stanja i na neke loše situacije i koliko god to ludo zvučalo, mislim da nam je to plus u ovakvim okolnostima. Takođe, kao narod smo se pokazali najbolji kada su neke teške okolnosti i kada treba da budemo složni.

Budući da je korona usporila mnoge poslove pa i glumce, sada se verovatno fokusiraš na druge stvari kojima se uspešno baviš pored glume.

Oko 30. godine se desilo da godinu dana nisam snimao. Tada sam se prvi put sreo sa time da ovo možda neće trajati doveka. Znam kako sam se osećao u tom periodu kada nemaš sigurnost i shvatio da moram da se pokrenem na više frontova jer nikada ne znaš kada će ti nešto otvoriti nova vrata.

Shvatio sam da nije poenta da samo sedim pored telefona i čekam poziv, već da želim da imam i neku materijalnu sigurnost koja ti olakšava život i ne želim da gluma postane posao koji moram da radim da bih preživeo, već da ostane ta ljubav prema njoj i igra zbog koje sam tu.

Ja volim da me život izazove i odvede u nekom pravcu koji mi nije bio poznat. Na taj način sam doživeo mnoga fenomenalna iskustva, samim tim što sam prihvatao izazove koje je život postavio pred mene. Tako se dogodila saradnja sa brendom Acai berry, koji nudi najzdravije poznato voće. Ova prilika se savršeno uklopila sa mojim ciljem da se bavim nekim poslom i van glume, takvim da se radi o nečemu što je povezano sa mojim načinom života i treniranjem kome sam posvećen. Ova saradnja mi je omogućila da se bavim nečim što je vezano za stvari u koje zaista verujem, da mogu da stanem iza toga i iskreno donesem ljudima nešto korisno.

Zapravo, nisam ni znao koliko zanimljivih momenata može da ti pruži upliv u preduzetničke vode i koliko je to dragoceno iskustvo. Bavim se nekim stvarima koje nisam ni znao da mogu i umem, i svaki dan je neka nova avantura.

Šta planiraš u budućnosti?

Trenutno radim na seriji „Zlatni dani“, a posebno me raduje što nastavljamo sa projektom „Košare“ jer mislim da takva priča zaslužuje da svi damo svoj maksimum i opravdamo očekivanja javnosti.

S druge strane, interesantno mi je da se oprobam u različitim zanimanjima jer mislim da nismo stvoreni samo za jedan posao i da svoj maksimum mogu pružiti samo u glumi.

Shvatio sam da gluma nije posao u kome možeš da snimiš dva filma i zaradiš dovoljno novca za narednih pet godina. Ne dopada mi se koncept da zavisim samo od toga da li će me neko pozvati.

Zato bih voleo da se, u nekoj skorijoj budućnosti, sa svojim prijateljima sa kojima se odlično razumem i delim ambicije, oprobam u ovim vodama, što se kaže, od nule – dakle od spremanja scenarija, produkcije, organizacije...

Jako je teško da ti se sve poklopi u nekom projektu. Da ti neko da ulogu koja te gađa i da radiš sa ljudima sa kojima bi voleo da radiš. To sam imao prilike da osetim preko predstave „Pazi šta želiš“ u kojoj sam sa Aleksandrom Tomić i Radovanom Vujović radio na tekstu koji je nama interesantan i na način koji nam je blizak. Već pet godina ovu predstavu uspešno igramo i, čak i kada dođeš na predstavu umoran ili rovit, nakon što izađeš na scenu sa svojim ljudima, na kraju budeš toliko ispunjen da je to nezamislivo i ovakvi trenuci su ti zbog kojih se i bavim glumom.

Kada uspeš u tako nečemu, to čitav osećaj čini dodatno lepšim nego li kada samo odigraš ulogu koju ti je neko dao.