Anne Marie Alves Ćurčić: Verujem u mlade generacije

Ona je novinarka sa 30-godišnjim stažom u medijima, ali pre svega mama i aktivistkinja u borbi za mentalno zdravlje. U intervjuu za 011info Anne Marie Alves Ćurčić otvoreno govori o suočavanju sa predrasudama usled boje puti, naumu inicijative “Za tebe, važno je” kao i o tabloidizaciji medija i njihovoj sprezi sa mentalnim zdravljem svih nas.

Rođeni ste u Švajcarskoj. Kada ste se doselili u Beograd?

Tako je, rođena sam u Bernu i tamo sam živela tri godine, a potom dve u Kinšasi (DR Kongo, nekadašnji Zair), odakle je moj otac. Kada su se roditelji razveli, sa mamom, rođenom Beograđankom, preselila sam u ovaj divni grad. Nakratko sam ga napustila posle srednje škola, ali sam se vratila. I to baš u trenutku kada je ondašnja država krenula da se raspada i kada je krenula opšta “bežanija”.

Kako se sećate perioda odrastanja?

Bila su to bezbrižna i nevina vremena. Pripadam jednoj od poslednjih generacija koja je, kada to posmatram iz današnje perspektive, imala privilegiju odrastanja u zemlji koja nije bila zatrovana politikom i nacionalizmima svih mogućih provenijencija. Puno smo putovali, otkrivali druge kulture i imali interesovanja prikladna tom tinejdžerskom, adolescentskom uzrastu. Nažalost, danas klinci mogu da nabroje više imena političara nego bendova… No, ta naša apolotičnost nas je, kako se pokazalo, zapravo skupo koštala - apsolutno nismo bili svesni, a samom tim ni spremni za užase koji su usledilo 90-ih godina. Nismo imali predstavu šta se valja iza brega…

I uvek se setim onog vojnika, Bahrudina Kaletovića kojeg je ovekovečila kamera Yutela - “…Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. U stvari, mi samo hoćemo da se vratimo u kasarnu i ništa više.”

Kako danas vidite Beograd?

Mislim da je Beograd vremenom postao “zapostavljen”. Zato što nismo iskazivali ljubav prema njemu na pravi način: niti smo ga čuvali, niti smo se brinuli na o njemu. Kao optimista po prirodi, iskreno se verujem da će ove generacije biti pametnije od nas i da će ga ponovo učiniti lepim i raskošnim.

Verujete da mladi naraštaji imaju snage za to?

Ma šta ljudi mislili o današnjim mladima, gledajući društvo mojih ćerki, to su zaista fenomenalna deca, daleko pragmatičnija od nas, koja odrastaju u krajnje izazovnim vremenima. Moja generacija je imala sreću da odrasta u zlatnom dobu Beograda. Imali smo prikladna interesovanja, nalik svim drugim adolescentima u svetu. Za razliku od tog doba, sadašnja omladina živi u riskantnom vremenu, gde se gubi javni interes, gde je sve dozvoljeno i gde se pitanje odgovornosti neretko zanemaruje. Uprkos tome, verujem u mlade generacije i njihovu snagu.

Vaš otac je iz Kameruna, a majka Beograđanka. Da li ste, tokom školovanja, zbog toga imali susret sa predrasudama?

Slobodno mogu reći da sam imala dosta sreće i da sam u izvesnoj meri bila privilegovana. Naime, pohađala sam oglednu školu “Vladislav Ribnikar”, koja je nastala spajanjem škola “Slobodan Princip Seljo” i “Aleksa Šantić”. U “Ribnikaru” se od prvog razreda učio francuski jezik, a tu osnovnu upisala su deca čiji roditelji su dosta boravili u inostranstvu. Otuda su đaci bili upoznati sa drugim kulturama, verama, a naposletku i rasama. U konačnici, dosta kasno sam postala svesna svoje različitosti i to umnogome pripisujem Pokretu nesvrstanih, kojem je Jugoslavija pripadala.

Sa druge strane, isto se ne može reći za moje ćerke. Kada je u pitanju moja ćerka Marija, suprug i ja smo morali da intervenišemo već u vreme kada je krenula u obdanište. Ako ćemo iskreno, u našem društvu postoji izvesni latentni rasizam. Dovoljno je pogledati odnos prema Romima. No, to posebno dolazi do izražaja u vremenima kada kriza zahvati društvo, te ljudi postanu frustrirani usled osećaja nemoći.

Pomenuli ste supruga. Pod veoma neobičnim okolnostima ste se upoznali, zar ne?

Najblaže rečeno. Zadesili smo se u isto vreme na istom mestu u istom objektu - liftu! (smeh) Pre nego što sam se obrela u novinarskom poslu, preko omladinske zadruge, radila sam u francuskoj knjižari “Monparnas”, koja se nalazila preko puta Beograđanke. Jednom prilikom zaputila sam se do prostorija Društva francusko-jugoslovenskog prijateljstva, sa kojim smo imali saradnju.

Izlazeći iz lifta na sprat gde su se oni nalazili, kao što me je mama naučila, poželela sam prijatan dan osobama sa kojima sam se vozila. Među njima, ispostaviće se, bio je Đorđe. On se toliko zatreskao, da je narednih nedelju dana jurio po gradu, tražeći me. Njegova potraga je urodila plodom i evo mi smo zajedno već tri decenije. (smeh)

Kako ste se obreli u novinarskom poslu?

To je bio splet okolnosti. Školovala sam se da budem profesor francuskog jezika, a ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se baviti novinarstvom. Budući da sam znala strane jezike, isprva dobila sam ponudu da honorarno radim u spoljno-političkoj redakciji NTV Studija B. To je zaista bilo zlatno doba te televizije, jedne od prvih, akno ne i prve nezavisne radiotelevizije u bivšoj Jugoslaviji. Nažalost, to danas više nije slučaj.

Naredno otkrovenje sam doživela kada sam dobila ponudu da pređem na Al Jazeers Balkans. Reči ne mogu opisati kolika je blagodet raditi u tako različitom kolektivu. Kada ponovo imate priliku da sarađujete sa kolegama iz bivših jugoslovenskih republika, dobijate dodatnu potvrdu besmisla svega kroz šta smo svi prošli tokom devedesetih godina prošlog veka.

Da li se novinarstvo dana promenilo u odnosu na vaše početke?

Jeste, umnogome. Sticajem okolnosti, bavim se uticajem medija na mentalno zdravlje. Istini za volju, tabloidizacija medija jeste globalni trend. No, mislim da ista kod nas dobrano prednjači u odnosu na zemlje bivše Jugoslavije.

Smatram da bi novinarska profesija u osnovi trebalo da bude u interesu javnosti. Naš zadatak je da štitimo i branimo interese građana i građanki ove zemlje. Nažalost, neretko se to ne radi, već se manipuliše i spinuje. I to prolazi bez ikakvih posledica, što je krajnje poražavajuće. Možda gorčina govori iz mene, ali nisam sigurna da bih mogla nekoga da ohrabrim da se danas bavi novinarstvom.

Usled porodične tragedije, smrti vaše kćerke Marije, pokrenuli ste inicijativu “Za tebe, važno je”.

Kada smo doživeli gubitak, imali smo “sreće” ne samo zbog podrške prijatelja, poznanika, šire sredine, već i zato što smo znali kome konkretno da se obratimo za stručnu podršku i pomoć. Nažalost, mnogima ta podrška nije dostupna, pre svega iz finansijskih razloga, što potvrđuju i nedavna istraživanja sprovedena u Srbiji. Postojeći sistemi institucionalne i podrške u zajednici ni iz daleka ne pokrivaju potrebe građana.

Kada na to dodate postojeće predrasude i negativne stereotipe koji prate temu mentalnog zdravlja, sveprisutnu stigmatizaciju osoba sa problemima mentalnog zdravlja, ne čude razmere potreba sistemskog unapređenja psihosocijalne podrške, posebno one u zajednici.

Ne zaboravimo da, pritom, živimo u veoma nasilnom društvu, naš javni diskurs je izrazito nasilan, a ujedno se promoviše vrlo upitan sistem vrednosti.

Zašto mislite da se ljudi libe da potraže stručnu pomoć?

Zato što se plaše da će biti stigmatizovani. Diskutabilno je da li o svojim problemima mogu da razgovaraju sa svojim bližnjima i prijateljima. Ukratko, to je osnovni razlog zašto se ne usuđuju da potraže pomoć. U manjim sredinama je još nepovoljnije. Upitno je da li one imaju dom zdravlja, a kamo li psihologa ili psihijatra.

Generalno, društvo ne uči decu da potraže pomoć. Dovoljno je uzeti u obzir primer školskog psihologa. Većina smatra da se kod njega se ide samo po kazni, a to ne bi trebalo da je slučaj. Školski psiholog bi trebalo da bude prijatelj učenika i neko na koga oni mogu da se oslone u teškim trenucima.

Naravno, u prilog svemu ne idu ni nedaće koje su zadesile čitav svet: počev od pandemije, preko ekonomskih kriza, pa sve do rata u Ukrajini. Direktna posledica toga jeste bombardovanje groznim vestima sa svih mogućih strana. 

Da li mediji imaju udeo u tome?

Ogromnu ulogu igraju mediji. Kada se izveštava o tragičnim događajima, gotovo se po pravilu stavljaju senzacionalistički, klik-bejt naslovi, objavljuju fotografije sa mesta nesreće, otkrivaju se identiteti aktera tih događaja, čak i ako je reč o maloletnicima… Nažalost, zaista je dugačka lista medija koji krše i etički Kodeks novinara Srbije i Zakon o medijima i javnom informisanju, kao i Ustav koji svima garantuje pravo na privatnost i dostojanstvo. Ne može se prati savest time što će se, na dnu školskog primera kršenja etičkog kodeksa pri izveštavanju o, npr., slučaju suicida, staviti broj SOS linije.

Ako se nastavi u ovakvom maniru, samo ćemo tonuti sve dublje. 

Da li postoji “lek” za to? 

Prosto čovek mora da ograniči vreme utrošeno na konzumiranje medija. Sasvim je dovoljno da pogledate jedne vesti. Nemojte besomučno da šaltate kanale i posećujete portale. Nastojte da se informišete iz proverenih izvora, jer, kao što i sami znate, naročito na internetu, ima svega i svačega. U nedostatku bolje reči, gledajte da se medijski opismenite.

Na čemu sada radi vaša inicijativa “Za tebe, važno je”?

Plan je da do kraja godine formalizujemo inicijativu, tj. da postanemo zvanično udruženje. No, i kao neformalna inicijativa građana, štošta smo uradili. Deo smo Pokreta za mentalno zdravlje, koji okuplja društva koja se, na raznorazne načine, bave pružanjem psihološke podrške u zajednici. Između ostalog, inicijativa “Za tebe, važno je” je deo radnog tela pri Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, koje treba da pripremi sledeći društveni dijalog na temu zaštite mentalnog zdravlja.

Inicijativa je od samog početka usredsređena na društvene mreže, koje su često predmet javne kritike. Ja spadam među ljude koji smatraju da je internet jedna od najvećih tekovina modernog doba, te da upravo te društvene mreže i te kako mogu da budu poligon za promociju dobrih i pozitivnih stvari.

Dakle, koristite društvene mreže u “dobre svrhe”.

Baš tako. Mi na Facebook i Instagram nalozima “Za tebe, važno je” plasiramo edukativne sadržaje, koji su razumljivi svim generacijama, tj. i mladima i starima. Konkretno, na Facebooku nam je cilj da stvorimo siguran i bezbedan onlajn kutak, gde svako može da kaže šta ga muči, ne rizikujući da će biti etiketiran ili postati predmet osude. Ta grupa je otvorena i prati je preko 30.000 korisnika, kako onih koji su u potrazi za pomoći, tako i onih koji mogu da istu pruže. Mislim da to dovoljno govori o razmerama potreba da se razgovara o mentalnom zdravlju, odnosno psihološkim i emocionalnim izazovima.

Veliki je problem što je ovo i dalje patrijarhalno društvo, gde su uloge jasno određene, kao i načini ponašanja. Muškarac ne sme da pusti suzu, a žena mora da ćuti i trpi. Istovremeno, ne treba ići u krajnosti, pa otuda nije svaka frka pred ispit napad panike, niti je nevreme razlog za depresiju. Jednostavno, treba prihvatiti da je sasvim ok ako nismo čili i veseli, te da je sasvim u redu da porazgovaramo o tome sa osobom od poverenja ili da potražimo stručnu pomoć.